Резиме дописника “Гласа” из Дохе: Гориво за марку, лажни Бразилци и климе које хладе асфалт

Доха - то вам је људи моји Београд на води, па пута 100. Ма шта 100? 1.000... На све стране се гради, високих светлећих зграда на стотине, као у Кини, све изгледа тако близу, а све је тако далеко....

Најбољи пример је Лусаил, потпуно нови град или прецизније речено кварт Дохе. Стадион на којем је Србија изгубила од Бразила и на којем ће се играти финале изгледа као свемирски брод усред пустиње. Око њега километрима нема ништа, осим аутопута и метро станице, јер ипак не иде баш да се пешачи на плус 30 и без имало хлада.

Дакле, оно што су нам причали како је у Дохи све близу, како нас чека спектакуларан Мундијал пада у воду (читај: песак или прашину).

Где год да кренеш удаљеност је од 15 до 30 или 40 километара, колима мало брже, метроом спорије (то ми тек није логично, али тако је).

- Узалуд је литар горива отприлике једна марка кад сваки четврти, пети дан морам да сипам пун резервоар. Пола дана сам у аутомобилу - прича ми одбојкашки тренер Драган Ђорђевић, који после Емирата и Кипра “хлеб зарађује” у Катару.

Е, сад ова моја перцепција је из угла “обичног човека”, а у Дохи су то углавном радници “увезени” из Индије, Пакистана, Шри Ланке...

Исти ти, сада док траје Мундијал, имају задатак да учествују у спектаклу обучени у дресове најбољих светских репрезентација. Међу оних 80.000 навијача у жутом против Србије, тешко да је било више од 10.000 који имају пасош Бразила. Верујте ми, не желите да доживите у три ујутро кад се враћате са стадиона после пораза од Бразила да слушате “музику лажних Бразилаца”.

Задужили су неке бубњеве, трубе и као поштени радници одрађују дневницу до краја и није битно где, испред стадиона, на стадиону, у метроу....

Али, руку на срце, кад стигнете до елитних делова града све је фантастично, импресивно, прилагођено туристима, ту су и плаже и плажни барови, па сафари, све што вам је срцу и новчанику драго....

Знам, интересује вас како су Срби, Енглези и остали, упркос строгим правилима, дошли до пива и направили атмосферу као на сплавовима или пабовима.

Једноставно, покажете пасош, региструјете се, као на аеродрому, добијете осмех и ето вас код најскупљег пива или џин-тоника у животу. “Хајнекен”, 40 марака, па ко воли и има да плати? Нисам љубитељ пива, али верујем да је то једна гајбица код нас, зар не?

Храна? Нема се много времена за размишљање о храни, али мора да се поједе нешто.

Ручак за новинаре у Медија центру је по принципу “Платиш и једеш колико можеш”. То задовољство кошта отприлике 30 КМ и може да се плати искључиво ВИСА картицом (спонзор ФИФА).

За све остало морате у продавнице где су цене врло приступачне, а кад је фрка ту су увек браћа Турци са кебабом...

Колеге новинари, сем о фудбалу, храни и пиву, највише причају о климама које хладе асфалт. То вам је она прича: вани сунце, шортс, мајица, идеш улицом, кад одједном “бије хладно испод ногу”...

Изгледа фасцинирајуће, али само кад видиш први пут. Био сам у Кини, видео нешто слично у Шенжену, па ми и није било толико чудно. Људи се сналазе, траже начине за нормалан живот, а хвала Богу захваљујући нафти имају чиме да се снађу и да плате...

Кад већ спомињем Бога - као неко ко је рођен у Сарајеву, видео доста света и навикнут на исламске обичаје, али овде ми је некако другачије - нема великих минарета на џамијама као код нас, изгледа скромније, али само на први поглед - овде је вера светиња и заиста и богомоље изгледају максимално достојанствено и импресивно.

Али, ајде да се вратим на Мундијал. Не могу да грешим душу, организатори се труде максимално, волонтери, полицајци, сви људи са којима се сусрећемо су веома љубазни, предусретљиви, али..

Нешто једноставно фали, није то - то. Стерилно је, то је можда најбољи израз... Нема оног правог фудбалског амбијента, нема еуфорије, тензије испред стадиона...

Мало су нам је дали Срби и Аргентинци, видео сам неке Саудијце кад су победили Аргентину како се возе кроз град са заставама и славе.

И то је то... Дакле, схватате шта је порука - ако хоћемо спектакуларно финале онда морају да се састану Србија и Аргентина. Само још да неко помогне и њима и нама и избаци овај супер моћни Бразил. А у граду где је литар горива марка и климе хладе асфалт све је могуће!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.