Ризиковали животе у име науке

Уз велики број познатих личности из историје вежу се разне приче и митови. Неки научници за добробит знања ризиковали су чак и живот, удисали токсичне хемикалије или смртоносне патогене, јели стакло, а ради откривања истине форензичар Николаје Миновици из Букурешта покушао је да се објеси како би утврдио како је бити објешен.

Исак Њутн забио иглу у око

Један од највећих научника свијета који је крочио земљом, Исак Њутн себи је у око забио иглу с циљем откривања утицаја и ефеката свјетлости.

Он је убацио "бодкин" - дугачку иглу каквом се шије кожа - у сопствену очну дупљу и протрљао је "између ока и кости што ближе задњој очној страни", само да би видио шта ће се догодити. Зачудо, није се догодило ништа - бар ништа што би изазвало код њега трајна оштећења. Није познато до каквих закључака је дошао из тог експеримента. Једном другом приликом зурио је у Сунце онолико дуго колико је могао да истрпи, како би установио како ће се то одразити на његов вид. И опет је избјегао трајна оштећења, мада је морао да проведе неколико дана у замраченој просторији прије него што су му "рођене очи опростиле".

Њутн је баш био чудак - неизмјерно надарен, али усамљен, туробан, нервозан до параноје, чувен по расијаности. Када би јутром спустио ноге с кревета, сједио би наводно и по неколико сати, непокретан усљед изненадне навале мисли у глави и способан за најупечатљивије необичности.

Међутим, поврх свих тих чудних убјеђења и хировитих особина био је то ум врхунског генија - мада и када је радио на конвенционалан начин, исказивао је склоност према необичности. Као студент, изнервиран ограничењима конвенционалне математике, изумио је потпуно нову дисциплину, математичку анализу, али онда о томе никоме ништа није рекао двадесет седам година. На сличан начин радио је у оптици и преобразио наше поимање свјетлости и поставио темеље за науку спектроскопије, а онда опет одлучио да три деценије ни са ким не подијели резултате.

Николаје Миновици је тражећи одговор како је бити објешен одлучио да се "објеси", али додирујући при том врховима прстију тло. Овај експеримент је преживио, а касније је рекао да је осјетио горући бол у врату и сигнализирао помоћницима да га пусте. Послије тога имао је проблема са гутањем читав мјесец. Његово истраживање објављено је у Румунији 1904. и Француској 1905. под називом "Студија о вјешању".

Погинуо тестирајући падобран

Франц Рајхелт тестирао је падобран скоком с Ајфеловог торња, али је експеримент био неуспјешан и он је заправо скочио у смрт.

Овај Аустријанац тестирао је свој изум "падобранско одијело", које је требало да се понаша као падобран у пресудном тренутку.

Еван Онил Кејн извадио је сопствено слијепо цријево да би утврдио како изгледа операциони ток и да ли је анестезија заиста неопходна. Он је одлучио 15. фебруара 1921. да извади сопствено слијепо цријево. Окружио се јастуцима и поставио огледало испред себе, како би боље видио шта ради. Затим је у абдомен убризгао локалну анестезију и почео да сијече. Тридесет минута касније, слијепо цријево било је извађено, а рана зашивена. 

Једини проблематичан тренутак током операције био је када су му цријева током процедуре извирила из трбушне дупље, али он их је вратио назад и наставио са радом.

Катетеризација срца, процедура у којој се танка цијев убацује у срце кроз прорез у руци, врату или грудима, некада није била нарочито уобичајена. Почетком прошлог вијека вјеровало се да би убацивање било каквог страног објекта у срце било фатално. 

Вернер Форсман није вјеровао у то, па је једног дана убризгао локалну анестезију у своју руку и убацио катетер у вену прогуравши га све до срца. 

Како би био сигуран да се катетер налази на правом мјесту, подвргао се рендгену. Преживио је овај експеримент, али је изгубио посао и био исмијаван од колега. Међутим, његова неустрашивост донијела му је Нобелову награду 1956.

Истраживач Фредерик Холцел јео стакло

Овај истраживач током двадесетих и тридесетих година 20. вијека јео је стакло како би провјерио како пролази кроз цријева. Осим тога, у жељи да што боље провјери понашање дигестивног тракта, овај истраживач Универзитета у Чикагу наводно је гутао и жице, игле, шљунак, конопце и остале нејестиве предмете.

Извјештај о његовом раду објављен је у "American Journal of Physology" под називом "Пролазак инертних материјала кроз дигестивни тракт". Упркос ризичном научном раду, дуго је поживио.

LSD је први направио 1938. швајцарски хемичар Алберт Хофман. За овај молекул није било много интересовања, све док пет година касније Хофман није добио чудан осјећај након што га је поново синтетисао. Како је касније описао, њим је владала екстремно стимулисана машта.

- Као у сну, са затвореним очима, искусио сам непрекинути низ фантастичних слика, необичних облика, са интензивном игром боја. Послије нека два сата дејство је прошло - испричао је Хофман.

Хофман је закључио да је случајно удахнуо или прогутао LSD. Сљедећег понедјељка тестирао је своју теорију узимајући 0,25 мг ове материје. Наравно, осјетио се слично, с тим што је имао и симптоме парализе и незадрживу потребу да се смије. 

Неспособан да настави с радом, отишао је бициклом кући, гдје су га обузела анксиозна осјећања и страх да је отрован. Када га је љекар убиједио да је с њим све у реду, почео је стално да ужива у свом открићу.

Бери Маршал пио течност препуну бактерија

Много година љекари једва да су имали било какву представу о узроку чира на желуцу. Многи су кривили стрес за ово стање. Међутим, чудни аустралијски љекар Бери Маршал био је убијеђен да су резултат инфекције бактеријом познатом као Хелицобацтер пџлори и да је лијек у антибиотицима. 

Тада није постојао једноставан начин да тестира ову теорију, будући да бактерија напада искључиво примате, а етика га је спречавала да предузима радикалне експерименте на људима. 

Зато је одлучио да постане "заморче" и попије бактерије зараженог пацијента размућене у раствору. Неколико дана касније, након што је искусио повраћање и исцрпљеност, сам је обавио биопсију и пронашао везу између бактерија и чира. За експеримент је добио Нобелову награду 2005.

Можда ништа боље не карактерише чудну и често случајну природу хемијске науке на њеном почетку него откриће Нијемца Хенига Бранда 1675. године.

Бранд је био убијеђен у то да би злато некако могло да се дестилује из људске мокраће. Сличност боје изгледа да је била важан фактор у његовом закључивању. Сакупио је педесет кофа људске мокраће и мјесецима их држао у подруму. Различитим тешко схватљивим поступцима преобразио је мокраћу најприје у смрдљиву пасту, а потом у провидну воштану супстанцу.

Наравно, ништа од тога није изњедрило злато, али десило се нешто чудно и занимљиво. Послије извјесног времена, супстанца је почела да свијетли. Штавише, када је била изложена ваздуху, често се спонтано палила. Комерцијални потенцијал те материје - која је убрзо постала позната под именом фосфор, из грчких и латинских коријена који значе "свјетлоноша", није промакао ревносним пословним људима, али потешкоће у производњи учиниле су је прескупом за експлоатацију. Унца фосфора коштала је у малопродаји шест гвинеја - можда неких 300 фунти у данашњем новцу - или више него злато.

Дневни ритуали

Писац Мејсон Кари у својој новој књизи "Дневни ритуали" открива бизарне навике познатих историјских особа.

Тако је, према овој књизи, Алберт Ајнштајн живио повучено и није волио да посјећује фризера, па је због тога пуштао косу да му нарасте, а чарапе је сматрао непотребним производом. Британски писац Чарлс Дикенс тражио је да му соба буде уређена тако да се у њој налазе мала ваза са свјежим цвијећем, велики нож за сјечење папира, позлаћени лист с фигурицом зеца и двије бронзане статуе дебелих жаба како витлају мачевима у међусобном двобоју. Александар Грејем Бел, изумитељ телефона, био је радохоличар који је спавао свега три сата на дан.

Најбржи човјек на свијету

Сада када имамо на деценије искуства у авијацији и летовима у свемир, знамо да људско тијело не реагује баш најбоље на моћну гравитациону "Г" силу и шта је све потребно да се обезбиједимо приликом таквих летова. 

Међутим, то није било познато све док Пол Степ, поручник америчке авијације и истраживач, није одлучио да своје тијело подвргне сили на ракетним санкама у калифорнијској пустињи. Могућност да ће га вожња ослијепити није му долазила на ум и 10. децембра 1954. достигао је брзину већу од 1.000 километара на час и то за само пет секунди. 

Када је притиснуо кочнице на санкама, зауставио их је за 1,4 секунде и изложио се сили 46,2 пута већој од силе гравитације. Он је привремено ослијепио, а постао је познат као најбржи човјек на свијету.

Дневни ритуали

Писац Мејсон Кари у својој новој књизи "Дневни ритуали" открива бизарне навике познатих историјских особа.

Тако је, према овој књизи, Алберт Ајнштајн живио повучено и није волио да посјећује фризера, па је због тога пуштао косу да му нарасте, а чарапе је сматрао непотребним производом. Британски писац Чарлс Дикенс тражио је да му соба буде уређена тако да се у њој налазе мала ваза са свјежим цвијећем, велики нож за сјечење папира, позлаћени лист с фигурицом зеца и двије бронзане статуе дебелих жаба како витлају мачевима у међусобном двобоју. Александар Грејем Бел, изумитељ телефона, био је радохоличар који је спавао свега три сата на дан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.