Инспирација у наци-логорима

Александра Маџар
Инспирација у наци-логорима

Овца на олтару умјетности, сликање пепелом из нацистичких логора и повраћање по сликарском платну, само су неки од примјера како је савремена ликовна умјетност стигла до граница бизарности.

Све више је примјера у свим гранама умјетности гдје се морбидни и бизарни радови представљају публици. Колико је ово ствар креативности савремених умјетника, а колико могућност појединца да на основу своје идеје на тренутак заокупи медијски простор, показаће вријеме у којем ће та дјела остати запамћена или незапамћена.

Слично ситуација влада и у књижевности, гдје литература без умјетничке вриједности, која се продаје на киоску, долази на врх листе најчитанијих књига.

Двојица берлинских студената умјетности, Иман Резаи и Роувен Матерне, схватили су већ на почетку своје каријере да се провокацијом, ако је успјела, могу краћим путем пробити до иначе затвореног међународног тржишта умјетнина. Они су саградили праву гиљотину, набавили једну овцу, обоје фотографисали, поставили на интернет и све то пропратили питањем: "Треба ли погубити ову овцу?"

Морбидне фотографије и шунд литература

Андрес Серано, један од најславнијих умјетничких фотографа данашњице, умјетник је који уринира по Исусовом распећу, проговара о љепоти смрти преко осакаћених мртвих тијела и бави се анализом људског и животињског - измета.

- Серанови радови бизарним и за многе неприхватљивим језиком говоре о још бизарнијем свету око њега и око свих нас - сматра академски сликар из Београда Милета Продановић.

Истиче да Серанов рад који многи виде као светогрђе коментарише свијет у којем се многи брутално оглушују о законитости које доноси та религија.

- Мртва тела са његових фотографија јесу стварност свјета, али још више посредна слика друштва које је те људе снимљене у мртвачницама довело до самоубиства - објаснио је Продановић.

Наглашава да одређени умјетници имају циљ да коментаришу бруталне појаве које виде у друштву у којем живе.

- Још од давних времена уметност је била, измећу осталог и критика друштвеног окружења - казао је Продановић.

Књижевник из Бањалуке Берислав Благојевић је рекао да је некада био поборник тезе да је добро да људи читају, макар то биле и лоше књиге.

- Данас сматрам да је боље ништа не читати него ли траћити вријеме и новац на банално штиво попут "Педесет нијанси сиве", чији је успјех базиран на провјереном маркетиншком обрасцу: "Секс продаје све" - сматра Благојевић.

Овакве појаве објашњава као чињеницу да су људи широм свијета уморни од озбиљних тема.

- Веома важно је разграничити шта је шунд, а шта не, шта је књижевност, а шта скрибоманија вођена могућношћу лаке зараде, те какве моралне и естетске вриједности се сервирају читаоцима тривијалне литературе - нагласио је Благојевић.

Инспирација у концентрационим логорима

Умјетник Карл Михаел фон Хаусволф за слику је користио пепео из нацистичког концентрационог логора Мајданек. Пољско тужилаштво покренуло је истрагу након што су објављени извјештаји да је Хаусволфова слика била изложена у галерији у шведском граду Лунду, али је изложба затворена због протеста. Хаусволф је рекао да је пепео прикупио током посјете крематоријуму у Мајданеку 1989. године.

На интернет страници галерије умјетник је навео да је пепео био у тегли до прије двије године, када је одлучио да све помијеша са водом и створи дјело које би било свједочанство да су у кампу људи мучени и убијани. Ако би Хаусволф био оптужен за скрнављење људског пепела, могао би бити осуђен и на осам година затвора.

- Нисам пратио овај случај, тако да не знам детаље. Али је њему свакако близак контроверзни рад пољског уметника Збињева Либере из деведесетих година прошлог века "Лего Аушвиц" - рекао је Милета Продановић.

Подсјећа да је пољски умјетник избором постојећих лего-коцкица и фигура људи, али и креирањем посебних, направио макете цјелине или дијелове Аушвица са њиховим сликама на кутијама које су биле дизајниране попут популарних играчака.

- Наравно да је било много полемике, али је ипак већина, у коју спадам и ја, овај рад видела више као разорну и радикалну критику комерцијализације и банализације свега и свачега, па и најмонструозније појаве двадесетог века, концентрационих логора - казао је Продановић.

Перформанси на граници доброг укуса

Пажњу јавности привукле су и хиперреалистичне скулптуре јужнокорејског умјетника Кои Хо Анга које изражавају необичне емоције и тешко да могу некога оставити равнодушним. Његове људске фигуре су створене од глине и смоле, а кроз њихову ишчашеност од реалности, умјетник истражује теме људских права, патолошких стања у друштву, секса и родне политике.

Аргентински умјетник Леандро Гранато још као дијете могао је вући течност из носа у очи, па данас живи и ствара на рачун тога. Он је усавршио нову технику сликања која се своди на то да водену боју ушмркава на нос, послије чега је шприца на платно кроз очи. С овом техником му за израду слика некада треба десетак минута, док за неке слике издвоји и мјесец дана. Умјетник је ову технику развијао двије године и не би му било драго да га неко копира, јер сматра да једини на свијету слика на овај начин.

Било је и оних који су жељели да се породе на бини пред публиком, а такав је случај умјетнице Марни Котак из Њујорка која је одлучила да своје прво дијете роди у галерији "Мајкроскоп". Све до порода спавала је у галерији, а овај порођај је назвала перформансом "Рођење дјетета Х".

Марни Котак, која тврди да је рађање "највиши облик умјетности", заиста је родила у галерији "Мајкроскоп" здравог дјечака, тешког 4,1 килограм и дугог 53 центиметра. Она је најавила да ће и васпитање свог дјетета претворити у један облик умјетности.

Да умјетници обожавају да шокирају и изненаде јавност показала је и Британка Џесика Харисон која је свој најновији израз креативности назвала "flylashes". Ријеч је о вјештачким трепавицама које су направљене од ножица мртвих мува.

Ова умјетница позната је и по порцеланским фигурицама које само издалека изгледају недужне, јер ликови у рукама носе окрвављене органе и једни другима режу главу.

Родриго Брага, концептуални умјетник који живи и ради у Рио де Жанеиру у центар пажње дошао је када је на своју главу, пришио главу пса.

Неријетко су његове поставке биле на удару јавности, критиковане и исмијаване, а у медијима су га представљали у разним издањима од генијалног умјетника до апсолутног лудака.

Било је и оних који су хтјели да се прославе, али и да зараде. Британски музичар Пит Доерти, фронтмен бендова "The Libertines" и "Babyshambles", ставио је на аукцију своју умјетничку слику која је је испрскана крвљу преминуле поп звијезде Ејми Вајнхаус. Почетна цијена била је 80.000 фути, али се он надао и већој заради, јер је, како је рекао, било много заинтересованих колекционара који желе да имају стварни дио Ејми Вајнхаус. Фанови Ејми Вајнхаус били су згрожени овим потезом музичара, јер је Ејми наводно рекла свом оцу да је Пит натјерао да то уради.

Радикалност и директност

Академски сликар Живко Грозданић Гера из Новог Сада је истакао да су Андреас Серано и Карл Михаел аутентични представници умјетничке сцене која се у теорији умјетности означава као умјетност релационе естетике или умјетност постпродукције.

Сукоб кроз умјетност

- Наравно савремена уметност је увек у сукобу са свима, она ће у будућности бити још радикалнија, директнија, указиваће на све оно што друштва или политичке елите нису у стању да учине. Уметници се више не обазиру ни на кога, они једноставно граде своје политичке платформе, они су постали нова политичка снага! - казао Грозданић.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана