ФЕЉТОН: Политички односи у БиХ: 1945-1958 (2): Устав из 1946. и најаве неизвјесне будућности

Међутим, БиХ је на концу, највише захваљујући Јосипу Брозу и Едварду Кардељу, конституисана као равноправна чланица југословенске федерације, а као аргументи за такву одлуку фигурирала су прилично проблематична и парадоксална начела о “заједничкој оружаној борби” у устанку и вијековном постојању као економско-историјске цјелине у којој бх. народи живе међусобно измијешани и “повезани заједничким интересима”. Након што је одредила њен положај у оквиру Југославије, КПЈ је до прољећа 1945. коначно дефинисала своју националну политику у БиХ. Одустала је од током рата заступаног становишта о постојању и равноправности њена три народа те артикулисала политику о постојању двије нације: српске и хрватске, док је муслиманима дата могућност да се “мирним еволутивним путем национално опредијеле” за једну или другу. Пошто су успјешно спроведени избори за Уставотворну скупштину, комунистима је остало још да највишим правним актом, уставом нове државе, валоризују и учврсте тековине у рату спроведене револуције.

Распакивање авнојевског поретка

Како је у БиХ било мало великих историјских тренутака које су са идентичним емоцијама прихватали њени конфронтирани вјерски и етнички ентитети, тако ни крупан догађај као што је доношење првог Устава нове Југославије, крајем 1945. и почетком 1946. није прошао без противљења представника неког од њених народа. Иако су “слободном дискусијом” о Нацрту устава доминирали хвалоспјеви, на адресе Министарства за конституанту и Уставотворне скупштине стигла су два писана обраћања муслиманског политичара, народног посланика из Мостара, Хусеина Хусаге Ћишића, у којим је тражио да КПЈ ревидира своју националну политику и дијаметрално измијени однос према БиХ у југословенској федерацији. Суштина његових захтјева била је да се муслиманима призна “босанско” национално име и преиначе одлуке АВНОЈ-а и ЗАВНОБиХ-а, односно конституише “босанска национална република” по угледу на Македонију и Црну Гору. Негирао је могућност одрживости авнојевског статуса БиХ заснованог на прокламованој равноправности њених народа те заступао став о босанскохерцеговачким муслиманима као несумњивом изданку “оних старих Бошњака” и средњовјековних босанских банова и краљева: “Кулинова, Нинослава, Котромањина, Дабишина, Остојина и Томашева”, односно темељном и “старосједилачком” народу у БиХ. Сматрао је да босанскохерцеговачка федерална јединица може почивати на принципу: “Босна - Босанцима”, што је симболично требало да буде изражено шестом буктињом у државном грбу. Хусеин Ћишић се таквим ставом приближио политици бошњаштва коју је крајем 19. и почетком 20. вијека, за вријеме управе Бењамина Калаја и његове националне политике у БиХ, заступао Сафвет-бег Башагић. Само што, за разлику од Башагића, Ћишић није, бар отворено, негирао континуитет постојања и аутохтоност српске и хрватске нације у БиХ.

Уставотворна скупштина, међутим, није озбиљније разматрала Ћишићеве захтјеве, чиме су они суштински одбијени. Признавање “босанског” националног именовања и уставно дефинисање БиХ као “босанске” националне републике, осим што је противрјечило базичним замислима југословенских комуниста о БиХ која није “ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска и хрватска и муслиманска” из више разлога није имало реалне основе у њеној друштвено-политичкој стварности на крају Другог свјетског рата. Такву могућност искључивао је сам историјски развој муслиманске етничке заједнице, која је према изреченим приједлозима требало да буде основни елемент за успостављање тражених односа. Предоминантна већина муслиманског становништва у традицијама средњовјековне босанске државе, босанству или бошњаштву није препознавала осјећај идентитета и националне припадности. Томе је значајно доприносила чињеница да њихови водећи политички представници у међуратном периоду, како пише историчар Атиф Пуриватра, овакво национално именовање нису ни помињали, а камоли пропагирали. Пуриватра такође каже да се бошњаштво због политике којој је служило у доба Бењамина Калаја и времена аустроугарске окупације сматрало толико компромитованим да су муслимански политичари оцијенили да је боље не оптерећивати се тим историјским комплексом. Осим тога, више од двије трећине тадашње укупне популације чинили су Срби и Хрвати, народи са одавно развијеним осјећајем националне припадности. Из тога произилази да би могућност конституисања БиХ као националне републике “босанског” народа, по моделу Македоније и Црне Горе, у том тренутку био само високоризичан експеримент без реалне политичке и историјске основе за успјех.

Самоопредјељење до отцјепљења

Из појединих докумената АВНОЈ-а може се закључити да југословенски комунисти нису губили из вида опасност да пренаглашено истицање права на самоопредјељење могу користити сепаратистички и према новој Југославији непријатељски настројени елементи. То је вјероватно један од основних разлога што Нацртом устава ФНРЈ од 3. децембра 1945. није било нормирано право на самоопредјељење до отцјепљења. Ипак, у коначној верзији Устава превладали су ставови да самоопредјељење представља “својину прогресивних људи” и да мора остати израз права народа да сам одлучује о својој судбини. Превагу су однијела интернационалистичка схватања да сепаратизам код појединих народа може да се појави само уколико нису слободни и равноправни, што је према ставовима власти било остварено федеративним уређењем Југославије. Стога је првим чланом Устава, усвојеним 31. јануара 1946. ФНРЈ дефинисана као “савезна народна држава републиканског облика” и заједница “равноправних народа”, који су на основу “права на самоопредељење, укључујући право на отцепљење, изразили своју вољу да живе заједно у федеративној држави”.

С обзиром на то да се БиХ послије рата суочавала са изузетно комплексним политичким и међунационалним односима, питање права на самоопредјељење и отцјепљење генерисало је појачано интересовање, исказивање одређених недоумица, сумњичавости, тјескобе и страха за јединство државе. Са резервом се говорило о питању да ли, ко и на који начин по Уставу може остваривати право на самоопредјељење и отцјепљење - републике или народи. 

Отуда је прилично увјерљива парадигма таквог понашања изражена у документу који је вјероватно сачинила национално мјешовита републичка Комисија за устав. У њему је анализирано више питања у вези са доношењем савезног и републичког устава, између осталог и право на самоопредјељење до отцјепљења. Група тадашњих правних стручњака из Босне и Херцеговине констатовала је да из “стилизације” првог Устава ФНРЈ, будући да му је узор био совјетски из 1936. године, није сигурно да ли је право на самоопредјељење “јасно нормирано или није”. Као разлог одступања од совјетског узора - у којем је еџпрессис вербис загарантовано право републике на иступ из савеза, означена је хаотичност политичких прилика у земљи, односно страх од сепаратистичких тенденција. Вјероватноћа да је уставотворац недвосмислено желио нормирати право на самоопредјељење  сведена је на минимум, док је значајно исцрпније и шире аргументована могућност да је право на отцјепљење Уставом било искључено, што индицира да су такав став заступали и сами аутори документа.

ФЕЉТОН Данас усташа, сутра партизан, прекосутра опет усташа

Апострофирано је да “наш” уставотворац “намјерно” није поступио по систематици совјетског Устава из 1936. и републикама јасно нормирао право на иступање из федерације. Потенцирано је мишљење да писац Устава ријечи “право на самоопредељење, укључујући право на отцепљење” не наводи као обавезујуће право, већ само као “историјску реминисценцију”. Полазећи од премисе да је отцјепљење једно од најважнијих права, како народа тако и република, сачинитељи овог акта закључују да га уставотворац републикама свјесно није нормирао. На крају, крећући се од претпоставке да је доносилац Устава чак и признао право на отцјепљење, самоувјерено констатују да је то замислио и предвидио као право народа, никако република.

Евидентно је да кроз овакву елаборацији питања права на самоопредјељење до отцјепљења провијава држање тадашњег руководства БиХ, које је прву деценију и по функционисању система револуционарне власти било чврсто на линији изградње монолитне државе. Комунисти из БиХ су више водили савезну - југословенску, него републичку, а међу већином је југословенски патриотизам био изнад републичке припадности. Такво понашање било је између осталог и посљедица чињенице да су српски кадрови чинили већину у КПЈ/СКЈ и институцијама власти. Њихово понашање усмјеравала је и одређивала свијест о прошлости, јер су Југославију доживљавали као своје дјело. Самим тим је и уставна формулација права на самоопредјељење и отцјепљење сматрана само “историјском реминисценцијом”, али се ипак већ 1946. године осјећала доза зебње да ово начело међународног права не буде употријебљено са циљем разбијања Југославије. На основу тога се већ тада могло закључити да је срећна будућност БиХ најуже зависна од стабилности и постојаности југословенске државе.

ПИШЕ: Др Драженко Ђуровић, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.