Милосав Тешић: Док живи језик народа, живјеће и његова поезија

Рекао је ово за “Глас Српске” Милосав Тешић, пјесник, публициста и академик Српске академије наука, објашњавајући зашто му је била част позив да одржи бесједу на истом простору којим се некад ходали и гдје су живјели Петар Кочић и Бранко Ћопић. Једно од најцјењенијих пјесничких имена српске књижевности уједно је и предсједник Задужбине “Бранко Ћопић” која чува оставштину великог књижевника који је, по Тешићевим ријечима, дао умјетнички живот народном језику.

- Бранко Ћопић дао је један нови уметнички живот простом народном језику који одише својом свежином. Када читамо Бранка Ћопића, било коју причу, чак та прича и не мора бити посебно занимљива, захваљујући томе језику, који је осећао, носио у себи, та прича добија једну крхкост, једну арому и често делује као нестварна. То је скривена чар тог крајишког подручја које је дало српској култури два великана, и Кочића и Ћопића, али нису они једини. Постоје, хвала Богу, и савремени писци који су из ових крајева и који негују ту традицију на начин достојан својих славних претходника - рекао је Тешић.

ГЛАС: У поменутој бесједи на отварању сајма истакли сте један позив или, боље речено, озбиљно упозорење да не смијемо дозволити да нам књижевност  и умјетност генерално потоне у блато неолибералне идеологије и да изгуби тешко стечену и тешко чувану аутономију и аутентичност. Вјерујете ли да је пошаст политичке коректности већ ту?

ТЕШИЋ: Нажалост, ту је. И то се осећа не само у српској књижевности него у свим књижевностима. Мислим да сваки народ који држи до уметности уопште, а да не буде дилеме, књижевност је једно уметничко добро за сваки народ којем је стало до тога да се сачува језик, да се сачува традиција, да се сачува оно што је културни допринос једног народа, једне цивилизације, не сме дозволити да књижевност потоне у неку општост и нешто што би се назвало обезличеношћу. Тако да то родно тле, тај исконски тон који постоји у сваком језику, у свакој култури, мора да се очува ако се држи до те културе. Са друге стране, предано се покушава, са тог глобалистичног становишта, да уметност мора да буде уопштена, просто речено, да се прави по неком трговачком моделу, као да је то најобичнија роба којој се обезбеђује проходност тржишта маркетингом и рекламирањем. Све се више уметност гура на естраду, тако да није чудо да се данас уз туристичке манифестације додаје и нешто од књижевног програма, углавном као нека споредна, маргинална тачка, да то што пре прође и да се после пређе на оно што су туристичке понуде. Немојте ме погрешно схватити, немам лично ништа против туризма,  али не бих мешао туристичке понуде и књижевност, не бих мешао естраду са књижевношћу, просто речено, књижевност није забава нити артикл за продају.

ГЛАС: Ћопићевим ријечима речено, ствара се књижевност која нит смрди, нит мирише.

ТЕШИЋ: Баш тако. Највише ми сметају промене нагоре. Поменимо само прихватање неолибералне идеологије коју светски плутократски кругови перфидно шире и насилнички намећу, коришћење вредносне инверзије у тумачењима догађаја из националне историје, што доводи до извођења трагикомичних закључака, извргавање руглу националних митова,  свођење појединца на све спремнијег корисника свега и свачега и одбацивање ћирилице као основног националног писма.... Не искључујмо се из света, али сачувајмо самопоштовање и свој примарни идентитет, ми смо народ са својом традицијом, историјом и културом.

ГЛАС: Овдје сте, осим као књижевник и публициста, и као предсједник Задужбине “Бранко Ћопић”, једног врло специфичног легата који скромним средствима, али никако и дјелима вјерно чува успомену на покојног писца?

ТЕШИЋ: Председник сам Управног одбора Задужбине “Бранко Ћопић” која је основана крајем прошлог века, 1989. године, од стране Бранкове супруге Богданке Илић-Ћопић. У њој су чланови одељења језика и књижевности, и она већ постоји преко 30 година. Већ 33 пута су додељене награде “Бранко Ћопић” из средстава која је Ћопић наменио за ту задужбину, као успомену на њега и на његову каријеру. Искључиво се финансира из средстава која је оставио Бранко Ћопић и сва та средства, конкретно речено новац, у ствари су његова заоставштина, која потиче од његових књига и која се користи у корист српске књижевности.

ГЛАС: Од Бранкове трагичне смрти протекле су четири деценије. Из Вашег угла и перспективе, колико као народ и култура чувамо Ћопића од историјског и културног заборава?

ТЕШИЋ: Ћопић, за разлику од неких других писаца који су незаслужено скрајнути на маргину, а то је бивало у нашој књижевности, а вероватно и свакој другој, није заборављен. Бранко Ћопић не да није заборављен, он не спада у ту категорију писаца, његова дела се штампају, објављују, читају и она су у школској литератури. Заужбина је власник ауторских права, тако да знам да интересовање постоји. Тачније, постоји велико интересовање, и то не само на територији бивше Југославије него и шире, већ и код француских издавача, енглеских, руских и немачких. Бранко је чак у најбољој позицији од наших писаца, код издавача јер, што је јако важно, он је и даље читан.

ГЛАС: Од Ваше поетске збирке “Купиново” протекло је више од 40 година, од тада сте издали бројне збирке пјесама, уз повремене прозне излете у водама есејистике, али као писац постојано остајете у водама поезије иако статистички живимо у времену када се поезија систематски склања на литерарну маргину?

ТЕШИЋ: Док некако постоји један језик, као жив језик, који говори један народ, постојаће и поезија која се пише на том језику. Ако би се поезија потпуно занемарила, да је нема, онда имамо велики проблем за тај народ, тачније речено, нема тога народа. При томе мислим на праву поезију, која није популистичка, која није естрадна, која не представља неко подилажење тренутним укусима или тржишним логикама. Тиме је све речено. Док  живи један народ који говори својим језиком, до тада ће постојати и његова поезија. Да ли је поезија у неком смислу литерарног интересовања у првом плану, и није важно, ако је њена вриједност безвременска.

ГЛАС: Вашом поезијом доминира народни језик, језик којим говоримо сви, али у неким круговима се том језику оспорава мањак модерности и вишак националне архаичности, уз све чешће приједлоге за модернизацију лектире без јасног критеријума?

ТЕШИЋ: Понекад ми је тешко поверовати шта су сви избацили из лектире, просто ми се коси са здравим разумом. Постоје ствари које се не могу нипошто код озбиљних народа избацити из уџбеника за основне и средње школе. Тиме се хронично нарушава континуитет савремене књижевности, јер српска књижевност има дубоке корене, да не говоримо само о народној књижевности, постоји и српска средњовековна књижевност, а савремена књижевност мора имати то као неку базу, као неки изданак који треба да буде инспирација за савременог песника. Наравно, он мора дати свој глас, да се види његова индивидуалност, али се мора видети од чега почиње у његовом писању, иначе је то поезија кратког даха и домета.

ГЛАС: Дугогодишњи сте уредник Речника САНУ. Докле се стигло с овим капиталним пројектом, у сваком смислу тог појма?

ТЕШИЋ: Захваћено је слово П, које је можда и најобилније, заступљено је у шест књига. Када би било правог залагања, када би било праве политичке воље, било би то врло брзо завршено, нажалост, она није баш присутна. То важи за све наше политичке системе. Прва књига изашла је 1959. године, па до данас. Увек је ту нешто, увек се продужи, увек недостаје кадрова. То је колективни рад, а постоји проблем са индивидуалности језика, наиме, то се зове речник српског народног језика, тачније зове се и даље српско-хрватски речник, и то је стални проблем, али и када би се запослило више људи, у неко догледно време било би то завршено, без обзира на сталне сметње. Да би се убрзала његова израда, морало би се понешто и у организационом и у техничком смислу преуредити и модернизовати. За то код нас на ширем друштвеном, па ни на институционалном плану нема праве воље, а ретко је када и било, праве спремности, али је увек било, што се односи на многе његове ауторе, великог лексикографског заноса и посвећеничког рада.

ГЛАС: За крај, у књижевности сте скоро пола вијека, не издајете много, како године одмичу читаоци би рекли и превише ријетко, али пишете ли и даље и када би поштоваоци Вашег дјела  могли очекивати нову књигу?

ТЕШИЋ: Пишем с мером, колико могу и стижем, до онога минута када себи кажем: “Ја сам учинио све што сам могао”. Пишем, да ли је то добро или није, није питање за мене, него за читаоце. Мислим да не бих рекао да пишем споро, мислим да имам неки ритам објављивања који је константан у мојој каријери. Тренутно радим на преради једног свог старијег спева и, ако Бог да здравља и среће, да га завршим, био бих срећан човек.

Јаловиште

ГЛАС: Дугогодишњи сте члан Академијског одбора за проучавање флоре и вегетације Србије, мотиви природе су константа у Вашем поетском изразу, како Вам дјелује ова помама да се одрекнемо воде и земље у корист богатства и технолошког напретка?

ТЕШИЋ: Делује ми ужасно идеја  да уништимо оно што су нам природа и Бог дали. Србија је, морам рећи, нажалост, богата рудама, али ако будемо свели просперитет на рударство, остаће нам велико ништа за будуће генерације. Ништа осим јаловишта. Наравно, ту је свакако потребно да научници и људи који се директно баве том врстом науке, који су надлежни, кажу шта је могуће и шта је исправно. И да ли то може и како. Да ли може и под својим условима. Буде ли се радило без тога, нисам оптимиста да ће неко са стране водити рачуна о нашој природи, а корист од рударске ренте није ни близу вриједности чистог тла, воде и ваздуха.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.