Устав, шта је то?

БиХ, у уставном и политичком смислу, сваким даном све дубље тоне. У живо блато које су сами нанијели домаћи политичари, а припомогли су и странци. Они исти који се представљају и који су се и ономад представљали као наши спасиоци, а заправо су с осмијехом гушили и гуше ову несрећну земљу.

И гледајући то изнова и изнова као једино поставља се питање - докле више? До када ће се једна јасна реченица из Устава тумачити на 300 спорних начина и до када ће незадовољни и губитници настојати да дођу до тих фамозних фотеља, истовремено тврдећи да им столице и нису битне, већ бољи живот? Да ли и сами себи вјерују док то изговарају? Да ли и Кристијан Шмит вјерује сам себи када за себе каже да је високи представник?

У години која означава 30. годишњицу од потписивања Дејтонског мировног споразума БиХ је никад ближе дну. И уставном и политичком и моралном, а све више од ње дижу руке и они који су до јуче у њој градили дом и они који су доскора доста новца слали на њене рачуне под плаштом реформи и тамо неких програма и пројеката.

И умјесто да се подвуче црта и види колико доброг још може да буде урађено, народ може само у невјерици да гледа докле су поједине снаге спремне ићи с намјером да сруше све од Устава па надаље?

Сједнице парламентарних домова у Сарајеву одавно су лоша верзија циркуса у којем једна бошњачка група (док друга искусно вреба) уз помоћ појединих српских представника повлачи потезе који су против Устава. Отворено и без икакве гриже савјести. Напротив, уз признање да, ето овај посљедњи опасни приједлог закона иза којег су стали није баш у складу са Уставом, али је, како покушавају да увјере и себе и све око себе, пријеко потребан у овом моменту.

Нема идеалне партије, нема идеалног политичара, али има устава и закона на којима почива уставни поредак. Ма колико се некоме ти прописи свиђали или не, морају да буду поштовани, јер потпаљивање ватре под оно што се зове Устав никада неће завршити добро.

БиХ је државна заједница коју чине Република Српска и ФБиХ и то је оно што се мора поштовати. То је тако и у Уставу, то је тако на терену, али изгледа још има усијаних глава, како унутар тако и изван граница ове земље, које сањају и желе да буду најмоћнији "грађани". Да не буде ни Републике Српске па ни Федерације. Да све буде једна адреса, једна идеја, једна вјера и нација. Да та визија и данас живи, и 30 година касније је управо један од разлога због којег, по традицији, након једног доброг корака напријед имамо барем три назад.

А да смо паметни, могли бисмо имати три срећна народа и остале. Али...

Имамо политичаре који су одавно скинули маске и отворено показују на шта су спремни зарад фотеља и идеала. Показују да су спремни на све и у таквом амбијенту само од себе се намеће питање - које је нормалан, а ко луд, онај који држи до слова Устава и Дејтона или онај који не зна или не мари за слово, а духа се не боји.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.