Шта је заиста Томпсонов наступ на Хиподрому

На загребачком Хиподрому 5. јула (српња) ове године Марко Перковић Томпсон одржаће свој концерт. До сада је распродато више од 300.000 карата. Очекује се посјета близу пола милиона људи, што би оборило рекорд свих досадашњих окупљања Хрвата икада.

Нагрнули су Хрвати са свих страна Хрватске и из дијаспоре, не само да уживају у пјесмама које воле и које "гађају у сриду" њиховог националног бића, већ и ради тога да их на концерту буде што више. Свима у Хрватској и окружењу је потпуно јасно да је Томпсонов концерт постао више од концерта. Он је постао домољубни збор са којег се желе послати поруке о својим погледима на прошлост, на садашњост и на будућност. Ако било која идеја успије да на једно мјесто да прикупи пола милиона Хрвата, онда је извјесно да она одражава хрватско већинско становиште. Коме се упућују главне поруке окупљеног народа? Србима - наравно. Истом ономе народу према којем се вијековима уназад упућују отровне стријеле, извлаче ножеви, припремају јаме и логори, усмјеравају стројнице. Жеља им је, такође, да се на концерту легализује и легитимизује права природа једног дијела хрватског колективног архетипа и да се ућуткају и они малобројни Хрвати који би да се од свега тога ограде и који нису задојени антисрпством.

Обрасци

Према Густаву Јунгу, универзални архетипови су дубоко у подсвијест усађени обрасци који утичу на наш доживљај свијета и на наше понашање.

Ако се зарони у потрази за узроцима таквог понашања, вјероватно ће се досегнути до комплекса у вези са поријеклом. Постојање Срба у додиру са Хрватима и православних у додиру са католицима пресудно је утицало на формирање тога архетипа у подсвијести, али и у освијешћеном дијелу свевременске садашњости. Антисрпско понашање ових Хрвата представља континуитет хрватског националног израза, бар посљедњих неколико вијекова. То се интензивирало и добило на оштрини и бруталности посљедњих сто педесет година. Хрватима није много сметало вјековно аустријско и угарско ропство. Њихове оштрице нису биле усмјерене нити против турских најезда, а њемачку окупацију су дочекали са великом радошћу. Они су препреку до сопствене слободе и среће видјели искључиво у Србима. Због тога су и сви српски непријатељи и у кризним временима и у миру редовно постајали хрватски пријатељи. У томе контексту може се посматрати и недавни споразум о војној сарадњи са Албанијом и тзв. Косовом. Хрвати би се само знали притајити и маскирати своју праву природу када би процијенили да би неки посао за њих могли да одраде наивни Срби. Њихово ослобађање од аустроугарске прогласили су новом - српском окупацијом. Јован Дучић свједочи да они нису имали својих Термопилских кланаца нити великих жртава за слободу од поробљивача. На сопствену жртву (за дом) су били спремни искључиво у борби против Срба.

Процеси покатоличења православних, похрваћења католичких Срба, латиничења ћириличних подручја и фалсификовања историјских чињеница у корист Хрвата, а на штету Срба, добро су познати у прошлости, али и у садашњости. Ти процеси још трају.

Православна вјера словенског живља на просторима западног Балкана је одувијек сметала језуитском Ватикану и био је велики број покушаја да се Срби бар поунијате (нпр. Унија у Марчи 1611. године), ако не у потпуности покатоличе (нпр. Врлика и околина, 18. вијек).

Да су Немањићи пристали да се Срби покатоличе, вјероватно данас не би ни било Хрвата штокаваца, а језуитима не би сметали Срби католици. По једном ватиканском документу из 10. октобра 1640. године на читавом простору на којем су владали Турци од Константинопоља да Истре православци чине 5/6 свих Хришћана. Процес покатоличења балканског простора је био нарочито интензиван у вријеме царица Марије Терезије. За вријеме њене владавине стотине хиљада православних Срба је прешло на католичку вјеру.

Још од времена Војне крајине, која је била под директом управом цара из Беча, Срби су имали значајне привилегије у односу на домаће Хрвате, јер су захваљујући својим војним вјештинама и знањима успјешно обављали граничарске дужности. То је неријетко производило завист, мржњу и нетрпељивост код хрватских сељака. Мада су Срби Крајишници своја стечена права и "повлаштен положај" плаћали животима на свим ратиштима гдје је учествовала Аустрија, то њихови сусједи Хрвати нису жељели видјети као заслужено право. Хрватска властела је Војну крајину и Србе Крајишнике одувијек настојала да стави под своју управу.

Идеја и визија

Аустроугарска је тековину српске борбе против Турака искористила на Берлинском конгресу да би проширила своју територију на Босну и Херцеговину па кад јој више Војна крајина није требала за одбрану од Турака, великодушно ју је препустила Хрватима на управу. Тиме се простор за покатоличење и похрваћење широко отворио.

Дубровчани, Далматинци и католици у Босни и Херцеговини све до двадесетог вијека нису уопште имали свијест о својој припадности хрватској народности.

Срби католици су се у своме времену тако и осјећали, а Лујо Војиновић, Валтазар Богишић, Антун Фабрис и бројни други су ретроактивно похрваћени, а нико их за пристанак на тај чин није ни питао. Како Томпсонови фанови да поднесу чињеницу да је један од утемељивача хрватске хисториографије Натко Нодило јасно написао: "У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивека, говорило се српски: говорило - како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у општини, а српски је био и расправни језик." Зашто би, ако су били Хрвати, у томе времену говорили српски језик?

Похрваћење католика на овим просторима нарочито се интензивирало након Првог хрватског католичког састанка, који је одржан у Загребу од 3. до 5. септембра 1900. године. Тада је императивно постављена потреба изједначавања важности католичке вјере и хрватског домољубља. Од тада сви католички свештеници на овим просторима похрваћење католика стављају у приоритет свог дјеловања. То постаје хрватски национални програм и саставни дио хрватског егрегора. Свестрано их је подржавала аустроугарска политика, охрабривањем оба процеса и досељавањем католика са других простора на простор Босне и Херцеговине. Паралелно са католичењем и хрваћењем ишао је процес фалсификовања историје и српске културне баштине.

О католичком фалсификовању изворног српског усменог предања врло сликовито пише Милослав Самарџић у књизи "Тајне Вукове реформе". На који начин су Хрвати за себе приграбили тековине језичке реформе српског језика је прича за себе.

Комплекс грешности у превјеравању и расрбљавању болио је и још боли многе Хрвате. Тај бол их је током читавог двадесетог вијека тјерао у екстремизам и радикализам. У Вуковару су од 1. априла до 30. септембра 1991. године Мерчепови ескадрони смрти дигли у ваздух све српске кафиће и побили велики број угледних Срба. О страственим злочинима по Мачви током Првог свјетског рата, усташким камама, јамама и логорима током Другог свјетског рата, о дефинитивном прогону српског православног становништва кроз "Бљесак" и "Олују" није још довољно речено да би се за вјечност урезало у свијест српског народа и боље сагледало архетипско понашање Хрвата, који су намјерили да се окупе на Томпсоновом концерту.

Томпсон је израз и континуитет хрватске националне борбе против Срба и православља. Да ли је најављени концерт наговјештај неких нових времена (Хиподромски Газиместан) или само сјећање на стара, вријеме ће показати. Било како било, сви који дођу на концерт доћи ће са визијама, са идејама и намјерама, а Томпсон ће им понудити лијек, утјеху и охрабрење. Све ће то, наравно, бити увијено у обланде етно-популистичког рокенрола, као невиђене позитиве у посљедње вријеме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.