Руке пружене из тмине

Постјугословенски кафански пејзаж, који уз "домицилне" и "завичајне" локале подразумијева и оне дијаспорске, је истовремено и уједначан и разнолик. Хоћу да кажем, поштен кафански бенд по правилу зна "класике" без обзира на регионалну "припадност". Сваки бенд који држи до себе зна и "Вишеграде, граде" и "Ивана се кроз Беране шета" и "Стани, стани, Ибар водо".

Ове пјесме можете комотно да наручите и у Нишу и у Апатину и у Смедереву и у Никшићу и у Требињу и у Тузли и у Бечу или Минхену. Има, међутим, и локалних "хитова" који се изван завичајног ареала тешко могу чути. Можда ми је и зато било и мило и необично кад сам у једној београдској кафани неку ноћ чуо и "Врбас вода носила јаблана" и "Пут путује Латиф-ага". Ове пјесме су ми увијек биле некако баш "бањалучке" и ријетко бих их чуо другдје. Севдах је некада заиста изразито "локалан".

СЕВДАЛИЈСКА ЛИРИКА

Има у сарајевском насељу Мејташ једна лијепа улица која носи име Лудвика Кубе. Лудвик Куба је познати чешки умјетник, скоро ренесансне ширине интересовања: био је, међу осталим, сликар, писац те етно-музиколог. Забиљежeно је да је Куба био "невјероватно свестран музичар, оргуљаш, пијанистa, виолинистa, хармонизатор, музички теоретичар (…), сликар, цртач, писац, публициста, предавач и издавач властитих дјела." Његов интерес за словенске напјеве довео га је и до Босне и Херцеговине те до севдалинке. Међу бројним реченицама које је Куба исписао о севдалинки издвојићемо једну: "Та пјесма се понекад шири стотинама миља, иде од уста до уста, годинама слободно живи, па и вијековима и хиљадама година". 

Тешко је дефинисати севдалинку. Један лијеп покушај долази из пера Ивана Ловреновића: "По настанку севдалинка је пјесма урбане босанске средине, настала у отоманскоме раздобљу у економски и материјално стабилнијем трговачко–занатлијском миљеу. Тај миље доминантно јест био исламско–оријентални, и ова пјесма претежно се препознаје као израз муслиманске животне средине и културе. То тумачење, међутим, губи на увјерљивости онда када се етнички апсолутизира. Наиме, у изградњи цјеловите социјалне и културне физиономије већине градова и мањих градских насеља судјеловали су, осим муслиманско-бошњачкога, и други етничко-културни елементи (католичко-хрватски, православно-српски, сефардско-жидовски, ромски...). Тако су судјеловали и у настанку, а поготово у практицирању босанске лирске пјесме".

МЕЛОДИЈА

Ловреновић даље признаје присуство оријентално-азијских елемената, али тврди такође да је то присуство мање важно. Нотира такође врло сугестивну подударност: "Жене у јужној Мађарској још до јучер пјевале су при комушању кукуруза меланколични икавски напјев Везак везла липа Ката точно по мелодији по којој се у босанских муслимана пјева Везла везак Адем када. Ту је сцену, осјетивши ваљда сву њезину документарну зачудност, забиљежио знаменити маџарски редатељ Петер Бачо у својему филмскоме ремек-дјелу Крунски свједок. А те жене из околице Печуха потомци су оних босанских католика-Хрвата што су из Босне морали бјежати и скрасити се у Угарској још крајем 17. стољећа, након Бечкога рата и пустошења Еугена Савојскога 1697. године. Оне, дакле, пјевају своје пјесме три стотине година након што су им преци отишли из старих босанских завичаја, након што су вјеројатно и језик заборавиле. Та старинска поравна пјесма почива на мелодијској форми и структури, чвршће укоријењеној у културну меморију него и сам језик, и она очевидно не дугује ништа утјецајима оријентално-азијских музичких форми. Али посједује изузетну виталност, те је преузела на се безброј каснијих текстова-пјесама, које се пјевају и данас (Заплакала стара мајка Џафер-бегова, У Цазину б'јела кула од три тавана, итд, итд.), те та кајда представља један од 'заштитних знакова' праве севдалинке".

ПАУЧИНА ИЗМЕЂУ СРЦА И МОЗГА

Занимљиво је компаративно читање Ловреновићевих медитација о севдалинки и музиколошких партитура из гласовитог Кундериног романескног ремек-дјела "Шала". Кад Кундерин јунак Јарослав говори о моравским народним пјесмама понекад се може учинити и да говори о севдалинки. Бела Барток је показао и доказао мелодијску сличност свих древних словенских напјева од Словачке до Јадранског мора. Важно мјесто у Бартоковој словенској музичкој републици заузимају и севдалинке. Кроз Јарослављев глас Кундера ће нам понудити и тезу која вели да је у словенским народним пјесмама сачувана "глазбена структура старогрчке музике", да је у њиховим мелодијама слава Хеладе (ове двије ријечи Едгара Алана Поа наслућују се и из Ловреновићеве синтагме пентатонска душа; успут, ова тема није страна ни једној од најславнијих пјесама Џона Китса). Музика севдалинке збиља јест лирска паучина између срца и мозга, а крхкост те паучине прожета је суптилном поетском народном генијалношћу.  Као и код сваке врхунске умјетности, у севдалинки су у савршен амалгам смијешани локалност и глобалност,  партикуларност и универзалност. Мелодије из дубоког зденца (европске) прошлости свирају се на савременим (локалним) инструментима, архајски (архетипски)  мотиви уплетени су у приче препуне конкретних (домаћих) топонима и препознатљивих (овдашњих) имена. Уосталом, "јаран Сулејман" из пјесме о Латиф-аги опрашта се са својим градом скоро као Кавафијев лирски субјект из пјесме "Бог напушта Антонија". Има у тој ћутњи и заклетве у незаборав као у јеврејској молитви, има и овидијевске носталгије и неке модерне (да не кажем - рокерске) суздржане, а транспарентне емоције. Текија Хаџ'кадића, јалија Тетарића, Кул-махала Дервишића упркос древности и конкретној локалности  заједно с ријеком Врбас чине савршено универзалну поетску шифру златног доба и боље прошлости, а ћутња је увод у лошу бесконачност. Има у контексту и суштини севдалинке нечег што призива чувене стихове Тина Ујевића: "Ове су ријечи црне од дубине, / ове су пјесме зреле и без буке. / Оне су, тако, шикнуле из тмине, / и сада стреме к'о пружене руке". Те ријечи што су црне од дубине и што су шикнуле из тмине заиста стреме ко пружене руке. Отуд та мелодија и ти текстови "ударају у главу" и стотинама километара од крајолика у којима су настали. О томе сам, између осталог, размишљао слушајући пјевача, расног и рођеног "екавца" и "Србијанца" док је пјевао "Скуј ти мени од злата јунака".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.