"Мултикулти"

Нико нема право да вријеђа Сарајево нити да руши мултикултуралност овог града, испалио је у петак Елмедин Конаковић, бијесан због реакција које су услиједиле након што је отказано одржавање Европске конференције рабина у главном граду БиХ и то из безбједносних разлога.

А онда се близу сат времена правдао и објашњавао зашто је до тога дошло у више наврата напомињући да сви који су "вријеђали Сарајево" морају упутити извињење.

У реакцијама на вијест о отказивању конференције, нарочито из Републике Српске, јесте било тешких квалификација, али не и неког нарочито великог вријеђања. Оно на шта Конаковић није указао јесте факт да постоје они који су једва дочекали да се овакав случај деси у Сарајеву, али не зато што нешто претјерано мрзе тај град, већ зато што им је пун кофер тродеценијске лажне приче о његовом "мултикулти" карактеру.

Јер та прича је утемељена у истој мјери као што је Конаковић добар шеф дипломатије. Дакле, љуља се као на узбурканом мору. Нити је послијератно Сарајево "мултикулти", нити Конаковић добро води ресор на чијем је челу. И сам Конаковић се само уклопио у ту постратну сарајевску матрицу чија је лажна суштина у томе да је тај град сачувао све оно што га је красило до избијања грађанског рата у овој земљи.

А није.

Прије свега, није сачувао најмање 150.000 Срба који су некад живјели у њему. Са Србима је нестао и њихов дух, њихова култура, традиција и све што иде уз то. Највећи проблем постратног Сарајева je у томе што тај град никако не може да се помири са фактом да није више оно што је био. И та прича је већ безброј пута испричана да више не вриједи понављати ствари попут преименовања улице Војислава Кецмановића Ђеде у улицу Нусрета Шишића Деде. Свака прича о очувању духа старог Сарајева запне већ на именима улица и тргова.

Други пар опанака су готово редовни инциденти на националној основи које је некадашња градоначелница називала "нападом на суграђане" иако су мета били Срби, почесто и дјеца.

Нико не може да оспори да је до рата стање било сасвим другачије. Усидрено у котлини између брда и планина, Сарајево је било најбољи примјер како из позитивног конфликта различитих нација, вјера, традиција и култура може да настане савршен спој. Најбоље је то било видљиво у умјетности. Али Сарајево из Кустиних филмова или пјесама "Забрањеног пушења" данас је само дио историје.

И што прије данашње генерације Сарајлија то прихвате, мања ће бити шанса да у том граду дође до било каквих инцидената, били то напади на српске спортисте или отказивање Конференције европских рабина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.