Мете умјесто прославе

Остало је мање од шест мјесеци до датума који ће означити 30 година откако је у америчком градићу Дејтон стављена тачка на сукобе и овој земљи дата нова шанса за живот. Међутим, као што то сви знају, а далеко мање признаје, ствари су у старту почеле да воде у погрешном правцу. Дејтонски мировни споразум. Те три ријечи или скраћено у једну – Дејтон је појам који се засигурно понајвише помиње не само под овим дијелом неба, али нажалост не по добром.

Високи представници, бдијући над домаћим снагама, у доста наврата, некад чак и уз њихову помоћ (било то као посљедица тадашњих размишљања, вјеровања, притисака или пријетњи) оставили су, исто тако не добар печат на једном међународном споразуму. Акту у којем је садржан и Устав БиХ и који би, и без обзира на тај анекс, био и треба да је обавезујући за све. Али...

Вријеме је показало да је свијет, генерално, скренуо у страну. Споразуми се газе као да су заиста тек парче папира, а свакодневица показује да није само наш Балкан буре барута.

БиХ је стала. По ко зна који пут, али овај се можда, као никада раније, излазак на прави пут не назире. Српска страна је јасно рекла да овако више не може и да тражи разговоре о будућности земље са партнерима у Федерацији БиХ, с циљем повратка на изворне принципе Дејтона.

Свој списак жеља све више објелодањују и политички представници Хрвата, тражећи, прије свих, од бошњачких колега да престану са манипулацијама и мајоризацијом хрватског народа. А Бошњаци. Е то је дуга прича.

Бошњачки политичари никад нису прихватили онакву БиХ каква је изашла из Дејтона. Годинама, а то нико не може аргументовано демантовати, били су на првој линији рушења државне заједнице која се краће зове БиХ.

Уз миг и срдачно тапшање странаца по рамену постали су њихови полтрони у властитој земљи. Дозволили су себи да аплаудирају и поздрављају одлуке које су, раније, као на машини излазиле из ОХР-а, а тако је и данас. Чак и да су биле добре не заслужују такав третман, јер се ради о демонстрацији силе моћника над малим народима.

И тако смо, миц по миц, дошли довде. У ситуацију да година која је требало да буде у знаку напретка, прије свега унутар својих граница, постане лака мета свима. И да се у њој мете на чело могу олако стављати свима.

А зашто? Зато што експерименти нису успјели до краја, а они који су били дио тог тима не желе то да прихвате. Ни да разговарају о битним стварима, али су увијек ту и најгласнији када треба оплести по Републици Српској и кукати испред амбасада у намјери да се опет заузму за њих и прекроје земљу према њиховим маштаријама.

На мети је и Дејтон, свака његова одредба и година постојања. А умјесто тога би било свима боље да ставе прст на чело, прихвате реалност и наставе даље брже и боље.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.