Добри смо ми каквих има, 2. дио

Прије нешто више од годину и по на четвртој страни "Гласа" резервисаној за колумне и коментаре у тексту под насловом "Добри смо ми каквих има" осврнуо сам се на хаос који су медији у Србији направили током потраге за несталом двогодишњом дјевојчицом Данком Илић.

Било је то вријеме сервирања низа непровјерених будалаштина, конструкција, полуинформација па и класичних лажи публици жељној сензације. Слуђивање јавности, учесника у потрази и на крају несрећних родитеља кулминирало је у моменту објаве вијести о хапшењу починилаца убиства (случај ни данас није до краја разјашњен), што је, потврђујући своју потребу да грађанима саопштава баш све, учинио нико други до предсједник државе. Чињеница да је, након те прве вијести, опширније информације о детаљима убиства први објавио медиј из Бањалуке као да је разбјеснила таблоидне јахаче апокалипсе из Београда па су до краја тог, а и у наредним данима, пребацили у већу брзину у односу на дане потраге и креирали нови хаос у којем је скрајнут основни факт - злочин над дјететом.

Оно што су медији, и дио политичара, у Србији радили тих дана ушло је у анале новинарског бешчашћа који могу да буду објављени у неколико томова са тенденцијом штампања нових наставака. "Добри смо ми каквих има", био је логичан закључак када се ситуација у Србији упоредила са оном у Републици Српској. Јер, и поред свих мана наших медија и новинара који у њима раде, ми смо за оне у Београду и даље бастион професионализма.

Годину и по дана касније све је исто и у Србији, а и код нас. Прецизније, у Србији је за јоту и горе јер су у међувремену на улицу изашли студенти и још неки слојеви становништва који већ мјесецима праве хаос и нервирају власт и оне који их подржавају, укључујући и медије, док истовремено противници исте те власти, укључујући и њихове медије, пумпају и доливају додатне количине уља на ватру.

Ко је довољно луд, и донекле беспослен, да гледа шта сервирају, на примјер, београдске телевизије, са једне и друге стране, и шта ових мјесеци поручују тамошњи политичари, такође и са једне и друге стране, лако може да провали да догађаји попут, опет на примјер, оних са посљедње сједнице Народне скупштине или скупштинског колегијума у Бањалуци за њих не би били вијести вриједне објаве. Вријеђање ријечима попут "дебели мајмуне" и слично у Београду је одавно класични архаизам. Тамо се посеже за много "озбиљнијим" квалификацијама, у чему предњаче лидер једне некад велике, данас ванпарламентарне странке те медији који му дају простор. И што је најгоре, ништа не слути да ће све то престати.

И зато, добро је што овдје имамо могућност да детаљно пратимо шта се збива преко Дрине. Бар мало да нам буде лакше. Јер, заиста, добри смо ми каквих има. И други пут.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.