Балкан пред глобалним пожаром

У "Гласу Српске" 27. јануара 2024. године објављен је чланак под насловом "Пилот пројекат за већи и погубнији сукоб", у вези са оружаним сукобом између Русије и Украјине. Сви видљиви геополитички показатељи, прије годину и по дана, наговјештавали су да су међусобно убијање и трошење ресурса између Украјине и Русије пожељни процеси за политички запад. Било је потребно купити вријеме како би се и сам Запад припремио за отворен оружани сукоб са Русијом. Оно што су тада били наговјештаји, сада су постали јасно видљиви индикатори.

С тим што Запад још није спреман за директан оружани сукоб па се куповање времена кроз узајамно убијање два словенска народа и даље наставља.

У међувремену Доналд Трамп је побиједио на изборима у САД и накратко улио наду да ће доћи до преокрета у вишевјековном настојању Запада. Међутим, посљедњих мјесеци показује се да је Трампово настојање да се дође до мира и сарадње с Русијом више био изузетак него преовлађујућа геополитичка сила која мијења одавно утврђене циљеве и правила игре.

Либерална Европа показала је одређену жилавост, па и озбиљну способност пружања отпора оним снагама у Европи и у САД које би да одустану од циља - да се Русија војно, политички и економски баци на кољена. Умјесто настојања да се оствари мир и сарадња, припреме за коначно разрачунавање с Русијом су интензивиране. Скоро све земље чланице НАТО-а одлучиле су да удвоструче (а неке и утроструче) своје војне буџете, под изговором да ће Русија, уколико побиједи у Украјини, наставити да терорише земље западног свијета. Суштина њеног понашања, тврде они, јесте империјалистичка незајажљивост коју по сваку цијену треба угасити.

Зуби и стрелице

Дакле, без обзира на суверенистичку политику Доналда Трампа, чини се да је агресивна либерална језуитско-лутеранска идеологија не само преживјела, већ више него икада показује зубе и усмјерава отровне стрелице према одавно дефинисаном непријатељу.

Све озбиљне геополитичке анализе у посљедње вријеме показују да је директан оружани сукоб између политичког запада и Русије неизбјежан. Само је питање времена када ће почети. Тај тренутак ће наступити када Запад процијени да је довољно спреман и да има реалне изгледе за побједу. Озбиљно се рачуна и на биолошку пролазност Владимира Путина, с надом да се након њега неће појавити човјек способан да одржи уједињеност руске нације.

Неспорни су економски мотиви Запада, везани за руске природне ресурсе, као енергетску и минералну инфузију неопходну за опстанак "западне аждаје".

Да ли ће се тај велики сукоб ставити у контекст Хантингтоновог "Сукоба цивилизација", реализације плана Алберта Пајка, Јовановог Откривења или ће се одвијати по комбинацији свега овога тешко је поуздано предвидјети. Оружани сукоб између циониста и муслимана већ је у току, с реалном пријетњом озбиљне ескалације. Можда је то тек помоћни правац дејства снага које желе да обезбиједе сигурне бокове приликом главног удара.

У наставку дешавања, свако ће себе позиционирати и груписати на основу своје идеолошке подлоге, циљева и интереса заједнице којој припада. Било како било, што прије постанемо свјесни неминовности глобалног сукоба, то ћемо и ми Срби и остали Балканци имати више времена да се правовремено припремимо и дефинишемо свој однос према сукобљеним странама.

Јер глобални сукоб није нужно и крај свијета. Сви имамо право да се надамо да ћемо га преживјети и затећи се на побједничкој страни.

Проблем је у томе што велике силе неће дозволити да се Балканци групишу по принципу "Балкан балканским народима", већ ће по сваку цијену поједине народе настојати да привуку себи, окрећући их једне против других. Тако су увијек радили и нема разлога да не наставе и у наредном глобалном сукобу.

Срби у БиХ ће вјероватно држати страну Јевреја и Руса, Бошњаци ће се углавном држати муслиманског свијета, а мањи број њих и политичког Запада, док је код Хрвата одавно јасно коме свијету припадају. Мало је вјероватно да ће се свијест Балканаца уздићи изнад глобалних подјела и да ће водити рачуна о себи. Мало је вјероватно да ће балкански политичари сјести за исти сто и рећи: "Доста су се велики трљали нашим леђима и своје интересе градили уз помоћ наше крви." Нажалост, извјесност је потпуно супротна.

Поред економске димензије интереса за сукобом, постоји још једна - духовна или идеолошка димензија непомирљивости.

Непомирљивост се огледа у постојању православља као главне бране антихристове владавине на евроазијском континенту. Достојевски, као један од најобразованијих људи свога времена и одлично упућен у геополитичка кретања, кроз уста севиљског Великог инквизитора разобличио је језуитске и масонске намјере и пророчки упозорио, не само Русе, већ и читаво свјетско православље, на надолазећу опасност.

Сметња

Зашто православље толико смета Западу да га по сваку цијену треба уништити? Зато што не пристаје да одговорност за слободу избора између добра и зла препусти "изабраним овоземаљским владарима", у замјену за пуне стомаке и умирену савјест. Не пристаје се на то да је потребна слобода од Бога, већ се држи принципа слободе од природе ради службе Богу и задобијања Његове љубави. То је хришћанско пливање узводно, ка извору живота, и није неподношљив терет за "малог човјека", како то "мудри и велики дух" покушава да нам наметне.

И поред правовременог упозорења великог писца, и Руси и Срби су допустили реализацију плана Алберта Пајка и прихватили комунизам као државну идеологију. Тиме су допустили самоуништење свега онога што је вјековима грађено кроз православну вјеру, слободарску борбу против туђина и културно дјеловање у разним облицима. Скоро је све што је чинило идентитет српског и руског народа било разорено. Посљедице те идеологије трпјеће бројне генерације и дуго по њеном паду.

Али, десило се нешто што ни Алберт Пајк није могао предвидјети. По краху комунизма, догодио се непожељан преокрет за Запад: из праха комунизма васкрсло је православље - и код Руса, и код Срба.

Прво су се Срби испријечили на путу посрнулог "милосрдног" анђела и показали да нема ништа снажније и важније од Божје љубави. Сами, без савезника, али с Божјом помоћи, страдали су много, али су створили Републику Српску - тековину вјековне борбе српског народа за слободу западно од Дрине.

Нажалост, због утицаја разбожених руководилаца, та српска борба је у себи носила и многе ружне појаве које се христоношкој српској војсци из Првог свјетског рата нису могле десити. Многи Срби, нажалост, посрнули су заједно са "милосрднима". Пристали су на расрбљавање и расправослављивање Црне Горе у корист савремених Великих инквизитора. Али, Божјом промисли и великим подвигом народа у литијама, тај процес је, ако не заустављен, онда бар успорен.

Поред тога, на свим српским просторима повјеровало се "великом и мудром духу2 који обећава да ће нас нахранити и ослободити одговорности избора између добра и зла. Допуштено је да овлада партократија која, кроз корупцију и политичку проституцију, убија слободу, истину, искреност, љубав, вјеру, наду, доброту, љепоту и све оне трајне и вјечне вриједности за које су бројне генерације Срба пролиле море крви, зноја и суза.

Али, и даље се српски народ не да до краја уништити. Студенти су ту да нас подсјете да ће у сваком времену постојати они који су спремни да се жртвују за правичност, одговорност и доброту. Они су савремени борци за слободу будућих генерација Срба.

То нам даје снагу и наду да вјерујемо - српски народ ће, ипак, преживјети све глобалне сукобе, катаклизме и апокалипсе, без обзира на то да ли су дошли споља или су их изазвали сопствени разбожени и "милосрдни".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.