Проширење ЕУ - пауза до 2020.

Десет година послије Солунске декларације којом је Европска унија потврдила „европску будућност" Западног Балкана, званичници ЕУ понављају да уједињење Европе није комплетно без проширења на цио Западни Балкан. Истовремено они не желе да дају прогнозе или, како кажу, „лажна охрабрења" када би то могло и да се реализује. Иако је својевремено 2018. година (као симболика стогодишњице завршетка Првог свјетског рата) дјеловала као реалност за приступање Западног Балкана Унији, сада то више није случај. Приступање постаје све захтјевнији процес, а атмосфера и расположење у ЕУ не иду у прилог проширења.

„Није вријеме за смеле потезе", каже Марија Елени Копа, извјеститељка Европског парламента. „Послије уласка Хрватске генерални је тренд, и жао ми је због тога, тзв. консолидација унутра саме Уније. То значи да до новог проширења вјероватно неће доћи у овој декади", сматра Копа. Као представница грчких парламентарца, она каже да се већ одустало од идеје некадашњег грчког премијера Јоргоса Папандреуа, да се током слиједећег грчког предсједавања Европској унији, у првој половини 2014. године, одржи Солунски самит II, на коме би се фокус ЕУ поново вратио на Западни Балкан.

„Сада, реално, можемо да се надамо да ћемо у том периоду моћи да почнемо преговоре са Србијом, организујем Међувладину конференцију и отворимо поглавља 23 и 24. Очекујемо да би Албанија већ у децембру могла да добије статус кандидата. За остале нису предвиђена битнија дешавања", каже Копа.

У Европској унији сви ће се сложити да је у посљедњих десет година дошло до напретка у самом региону. Као два највећа изазова на Западном Балкану, у Бриселу данас виде питање имена Македоније и нефункционалност Босне и Херцеговине, за чију ће политичку ситуацију у ЕУ рећи да се није поправила „још од Солунског самита 2003." Истовремено, указује се на потребу успостављања здраве демократије у региону, на недостатке у области владавине права, на корупцију и криминал, слободу изражавања и даље постојеће етничке и билатералне проблеме. Поврх свега, долази важно поглавље економије.

„Дошло је вријеме да са рада на миру и стабилности пређемо на поље економије", сматра генерални секретар Савјета за регионалну сарадњу Горан Свилановић и додаје: „Све је у економији – ако нас виде као једнаке, унутра смо, ако не, нисмо."

О томе колико земље Западног Балкана ту могу да се мјере са чланицама Европске уније говори и податак да просјек бруто друштвеног производа (БДП)у региону представља тек 38 одсто просјека земаља-чланица Уније.

И док се земље региона жале на „избирљивост и захтјевност" Европске уније, истраживања показују да грађани Западног Балкана и даље желе да постану дио ЕУ, на првом месјту због наде у економски просперитет. Затим долази жеља за уређеном државом. Са друге стране, Европске уније очекује „ђаке са најбољим оцјенама и владањем", али не пориче да је управо политика проширења била једна од њених најуспјешнијих политика, најефикаснији начин обезбјеђивања „споља и изнутра". Улазак Хрватске у ЕУ поздравили су тако и једни и други:

„Ми то видимо као огромно охрабрење, као чињеницу да је чланство могуће", поручује Свилановић: „Ако могу они, што не би могли и ми. Можда ће нам бити потребне године, али то нам је упркос свему доступно".

И док се незванично помињу „три нове чланице у наредних десет година" или „цио регион до 2025-2030", споро, или ипак само „по правилима", процес проширења наставља свој живот.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.