Душан Зец: Покрили су ми очи да не памтим тијело мртвог оца

Душан Зец био је десетогодишњак када му је 7. просинца 1991. пред породичном кућом на Трешњевци у Загребу убијен отац, Михајло Зец (38), а дванаестогодишња сестра Александра и мама Марија (36) одведене на Сљеме гдје су у ноћи 8. децембра такође убијене. У кућу им је дошло петеро припадника резервног састава Министарства унутарњих послова: Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић. Неколико дана послије злочина, полиција их је ухапсила и убиства су признали, али унаточ томе, као и другим доказима, формално је објашњење да због процедуралне погрешке нико није осуђен. Ни тада ни икада касније.

Михајло је био познати загребачки месар, а Марија је водила гостиону на Долцу и месну производњу у њиховој породичној кући. Душан се оца добро сјећа, маме нешто мање, а Александре сасвим слабо. Каже да је та сјећања вјеројатно шок потиснуо. Те ноћи када су им родитељи убијени, Душан и његова седмогодишња сестра Гордана су спавали, што их је вјеројатно спасило.

Ни Душан ни Гордана не разговарају с новинарима. То ми је рекао када смо се први пут чули почетком године. Звала сам га након што је Оливер Фрљић објавио да ради позоришну представу о Александри Зец. О томе Душан није ништа знао. Но када смо се необавезно нашли у Бањалуци гдје живи, пристао је на интервју. Било је то 8. децембра, на 22. годишњицу убиства његове маме и сестре. Александра, Марија и Михајло сахрањени су у Горњој Драготињи, родном мјесту Михајла Зеца. Душан каже да му годишњица њихове смрти не пада толико тешко колико Александрин рођендан 8. маја. На тај дан мисли колико би имала година, каква би била. Душан има 33 године, троје дјеце и бави се некретнинама.

Имали сте десет година када су Вам убијени родитељи и сестра. Сјећате ли се те ноћи?

Сасвим су ми помијешана сјећања на ту ноћ, имам у глави двије верзије догађаја. У једној верзији су они, убице, ушли у кућу, а ја сам гледао с прозора, а у другој ме комшија Божо пробудио у кревету када се већ све завршило и ништа нисам видио. Уопште не знам што је од тога стварно било, ваљда бих требао ићи на хипнозу да сазнам што сам све потиснуо. У сваком случају, нас троје дјеце – Александра, Гордана и ја - смо били на спавању, јер је било већ 11 сати увече. Александра је истрчала на двориште за мамом, вјеројатно ју је бука пробудила. Након што су отишли, Гога је сама отишла звонити комшији на врата. Путем је прошла поред нашег оца који је лежао на дворишту. Гога се с том сликом тешко носила кроз живот. Мени је комшија прекрио очи тако да оца нисам видио. Све док нисмо дошли у Приједор, нисмо знали што се догодило с Александром и мамом. Мислили смо да су се и оне негдје склониле.

Како сте отишли из Загреба у Приједор и какав Вам је тамо био живот?

Од комшије је Гогу и мене у свој стан одвела наша стрина, супруга очева рођака, официра ЈНА који је тада био у Београду. У нашу се кућу више нисмо враћали. Та је стрина била једина особа у Загребу с којом смо имали родбинске везе. Имали смо у Оточцу у Лици мамину породицу, али њих некако тада није било. С њима ни данас нисмо у контакту, иако имамо тројицу ујака, мамину браћу. Можда су они мислили да смо ми овдје, међу Србима, а они су Хрвати, можда нису били у финанцијској могућности, можда су нас избрисали… Не знам, заправо, немам неко објашњење. Но из тадашње Војне болнице у Дубрави војним авионом отишли смо у Београд, а из Београда у Приједор гдје нас је чекала наша баба, очева мајка. Она је живјела у селу Горња Драготиња покрај Приједора. Он се са 19 година и без икакве школе у тој селендри закачио на воз и отишао у Загреб. Тамо је завршио вечерњу школу за месара, запослио се у Месној индустрији Крижевчанка и напредовао је до пословође пословнице Крижевчанке у центру града. Паралелно је у кући коју је саградио на Трешњевци имао приватну производњу меса и дућан мјешовите робе. Након оног што се догодило, баба је преузела старатељство над нама. Смјестили смо се у кући бабина брата и тамо смо провели двије године. Баба није никоме вјеровала након тога што се догодило. Ни ту, домаћим Србима, јер су стално обигравали око новог џипа који је мој отац ту држао и хтјели су га узети. А то је била једина наша покретна имовина и баба га је чувала да би од продаје направила надгробни споменик мојим родитељима и Александри, другог новца за то није имала. Баба је била јака жена. У школи Гога и ја нисмо имали ни једну јединицу јер је за бабу то била срамота, мада је једва знала писати, а ми је нисмо хтјели секирати након свега што је прошла у животу. Није људе дијелила по томе које су националности. Наши су комшије углавном били муслимани и с њима је била у одличним односима. То је сигурно помогло да успијемо наћи људе с којима смо замијенили нашу кућу у Загребу с њиховом у Бањалуци. Иако су муслимани одлазили из тог краја, то није било једноставно због оног што се у кући догодило.

Отац Вам је имао широк круг пријатеља у Загребу. Је ли се неко од тих људи бринуо за Вас, јесу ли се јављали, нудили помоћ?

Море људи је пролазило кроз нашу кућу, јавних личности, пуно очевих пријатеља који су били на високим положајима у полицији… Но само се неколицина њих краће вријеме повремено јављала. Мој отац је био имућан и можда су мислили да нам ништа не треба, али није било ни моралне подршке. Неки су нас и изиграли. Баба се бојала да нас неће имати чиме прехранити и дала је бившем очевом пријатељу пуномоћ за продају викендице у Цриквеници и локала на Долцу. Од продаје смо добили неки смијешан новац. Након низа покушаја ступио сам у контакт с тим човјеком и тражио купопродајне уговоре, али нам их није хтио показати. Онда сам успио наћи човјека који је купио нашу кућу у Цриквеници. Знао је ко сам и био је врло љубазан. Показао ми је документе из којих сам видио да смо добили само трећину новца. Погодило ме када сам видио да смо тако искориштени.

Због чега је Ваш отац убијен, коме је сметао?

Мислим да је убијен због тога што је био Србин и што је сматрао да оно што се тада догађало у Хрватској није у реду. Највише се компромитирао када није хтио ставити шаховницу на месницу у Петрињској гдје је био пословођа. Говорило се да је давао неки новац за ХДЗ, ваљда да се заштити, не знам колико је то точно. Но ако је и давао, можда су сматрали да то није довољно јер су мислили да он има не знам какве милионе. Био је имућан, али ипак није имао толико. Пријатељи су га упозоравали да припази, добивао је и пријетње. Приводили су га бар десетак пута на информативни разговор и из куће су му узели све ловачко и друго оружје које је легално посједовао. Очито није реално сагледао ситуацију. Био је човјек који се није никога бојао. Његова је цијела породица била комунистичка и партизанска. Био је дијете с Козаре, гдје су усташе побиле страшно пуно људи, поготово из његова села. Њему је 1941. убијен дјед као комунист. Када је проглашена неовисност Хрватске и када је Туђман постројио војску, очекивало се најгоре. Одрастао је у страху од усташа, у његову крају се причало тко је кога и како изгубио, сви су знали те приче и бојали су се. Сада мене мој Михајло, који има шест година, пита гдје је мој тата по којем је добио име. Што да му кажем? Једног дана ћу му морати објаснити.

Долазили сте у Загреб након те 1991., јесте ли били и у кући у којој сте живјели?

Више пута сам долазио, не бојим се, имам осјећај да ми се не може ништа десити у Загребу. Сама помисао да у том граду слободно живи Синиша Римац, убојица мог оца, некоме би стварала нелагоду, али ја сам то потиснуо и пустио да превлада успомена на Загреб као мјесто мог рођења и одрастања. Али до куће нисам ишао. Све могу, али тамо не могу отићи. Пуно ме лијепих успомена веже уз то мјесто и бојим се да бих их покварио да одем.

Убице Ваших родитеља и сестре никада нису осуђени. У току је суђење Томиславу Мерчепу, којег се терети да је као командант резервног састава МУП-а одговоран за убиства српских цивила, међу осталима и Ваше породице. Би ли Вам што значило да буде осуђен?

Вјеројатно би, али не размишљам пуно о томе, јер не вјерујем да ће бити осуђен. А ако и буде, бит ће то за друге злочине, не за моју породице. Увјерен сам да је Мерчеп наредио убојство мога оца, да нису о томе на своју руку одлучивали они који су дошли по њега. Можда га нису намјеравали убити пред кућом, али су га планирали убити. Један од њих, Муниб Суљић долазио је код нас кући и отац му је посуђивао новац. Мислим да га не би самоиницијативно дошао убити, без обзира што је био криминалац и прије рата. Нетко му је то морао наредити. Не вјерујем ни да је мотив било користољубље, јер зашто онда нису ушли у кућу и опљачкали нас? Имали смо злата, а ништа нису однијели. А хоће ли се доказати на суду да је Мерчеп наредио убиство мог оца? Мислим да неће.

Постоји ли ишта што би Вам макар донекле дало осјећај задовољштине?

Ништа ми не може вратити родитеље и сестру, али бих ипак волио да су убице биле осуђени. Значило би ми да је Муниб Суљић осуђен зато што је убио дијете, али њега више нема, умро је. Ништа ми не би вриједило да је Синиша Римац и 150 година у затвору, јер је био осуђен за друге злочине, не због убојства мога оца. Но ипак сам се страшно изненадио када га је тадашњи хрватски предсједник Стјепан Месић прије четири године помиловао. То не могу схватити.

Је ли Вам се икада итко од представника хрватских власти извинуо? Можда онда када Вам је Влада премијера Иве Санадера исплатила милион и по куна такозване новчане помоћи?

Тим је ипак Хрватска држава признала да је то била њезина одговорност, али је то упакирано у једнократну финанцијску помоћ, није то била класична одштета нити смо добили икакво извињење. Ма и да ми се тадашња потпредсједница Владе Јадранка Косор, која нас је примила, извињавала пет дана, то ми не би нешто посебно значило. Заправо су хтјели избјећи судски процес који смо Гордана и ја, на иницијативу адвоката Анте Нобила, покренули тражећи накнаду штете. Да је суђење ишло до краја, нешто би се у пресуди морало навести, чија је то одговорност, тко их је убио, а овако се то избјегло. Нисмо инзистирали на наставку суђења јер нисмо били сигурни у исход. Није баш да вјерујемо хрватским судовима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.