Виктор Гутић и Фра Сотона главни џелати

БАЊАЛУКА - Усташки стожерник у Бањалуци Виктор Гутић и католички фратар из самостана на Петрићевцу Томислав Филиповић, злогласни Фра Сотона, били су главни џелати у покољу српских цивила из фебруара 1942. године, а њиховим звјерствима која су испољавали према Србима били су згрожени и неки њемачки нацисти.

Одлука о масовном злочину над Србима у бањалучким селима Дракулић, Шарговац и Мотике донесена је управо у Гутићевој глави. Гутић је у Бањалуци радио прије 1941. године у адвокатској канцеларији једног Србина, који му је омогућио да и сам отвори своју канцеларију. Међутим, када су усташе дошле на власт, тај Србин морао је пред Гутићевим насиљем да побјегне у емиграцију. Гутић је све Србе прекрстио у "гркоисточњаке". На обали Саве у Босанској Градишци тога љета било је исписано упозорење: "Жидовима, Циганима, Србима и псима забрањено купање!".

Гутић је имао широка овлашћења у Бањалуци, Крајини и великом дијелу средње Босне. Он се окружио људима од повјерења, које је сам именовао. Кроз различите облике насиља, при чему је његова свита имала неограничена овлаштења, Гутић је изградио и учврстио усташку власт у Бањалуци.

Он се служио разним мјерама и новоуспостављеним законима да прогони оне који му нису одговарали у новом систему власти. Србима и Јеврејима је одузимана имовина, забрањена је ћирилица. Срби и Јевреји су морали предати своје радио-апарате, двогледе, фото-апарате, камере и кино-пројекторе. У јавном превозу су били дискриминисани, било им је забрањено купање на јавним мјестима и у бањама. Наређен је обавезан рад за "опште добро", без накнаде, а тјерали су их на присилан рад. Убијани су истакнути Срби и Јевреји, вршено је масовно исељавање српског становништва, а они који нису отишли насилно су покатоличавани.

Под директивом Гутића, усташе су од Срба захтијевале да дају прилоге за издржавање хрватске војске у Независној Држави Хрватској /НДХ/. Тако је у Бањалуци стожерник Гутић слао Србима цедуље на којима је било назначено колику суму дотични Србин мора дати, а она се кретала од око 50.000 до 1.500.000 динара. За предати новац нико није добијао признаницу.

Приликом хапшења, српске породице су раздвајане, мушкарци су одвођени у војну тврђаву Кастел, а жене са дјецом у Гимназију и дом Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета", гдје су детаљно прегледани и одузиман им је сав новац и злато. Женама су чупане минђуше и бурме, а куће породица, покренутих по Гутићевој наредби, чиновници Хрвати су ноћу позатварали и запечатили, назначивши да су "својина хрватске државе".

Поруке мржње

Гутић се посебно истицао у геноциду над Србима у НДХ, и то у масакру у Дракулићу у фебруару 1942. године, убиству бањалучког епископа Платона (којег је Српска православна црква 1998. године канонизовала као Светог свештеномученика Платона Бањалучког), рушењу монументалног православног храма Христа Спаситеља и по говору мржње према Србима. Усташе су ухаписле владику Платона и одвеле га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намјесником из Градишке, изван Бањалуке, гдје су их убили и бацили у ријеку Врбању. Владичино унакажено тијело пронађено је у селу Кумсале 23. маја 1941. године.

Гутић је, према свједочењима, једном приликом поручио да ће "непожељеним елементима", односно Србима и Јеврејима, у НДХ "затрти сваки траг".

- Оно што сам до сада подузео тек је ситница, једна таква маленкост која се може само микроскопски видјети, па онда можете замислити шта све још чека непријатеље НДХ у нашој питомој Босанској Хрватској. У том погледу, имам одријешене руке. Хоћу да служим Божијој и народној вољи. Сви непожељни елементи биће у нашој Крајини у најкраћем року уништени, тако да ће се ускоро затрти њима сваки траг, а једино што ће остати бит ће зло сјећање на њих - пријетио је Гутић.

Гутић је 28. маја 1941. године у Санском Мосту отворено поручио Србима да у НДХ немају чему да се надају и да је за њих, како је рекао, "најбоље да се иселе и нестану".

- Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљивање. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој вам неће узмањкати. Срби нека се не надају ничему, а за њих је најбоље нека се иселе, нестану из наших крајева, из наше домовине - говорио је Гутић.

На крају је сумирао суштину своје политике у једној реченици: "Или ћемо ми побиједити и ови проклети Срби за вазда бити искоријењени или, ако се на несрећу опет образује Југославија, ми смо бар статистику исправили у корист Хрвата".

Гутићеве акције и изјаве биле су толико бруталне да су чак и њемачки нацисти, попут генерала Рудолфа Литерса изражавали забринутост и згражавање.

Гутић је у јуну 1941. године одржао говор пред Банским двором, када је отворено признао да му је одвијек сметао Храм Христа Спаситеља, те поручио ни мање ни више него да у НДХ неће преостати ниједан проавославни храм!?

- Ова пркос зграда и српска богомоља, којој овдје никад није било мјесто, која нам је годинама бола очи, гарантујем вам да више ни она нити ма која њихова врагомоља, ма гдје била у хрватској држави, неће постојати - рекао је Гутић.

Послије слома НДХ, Гутић се повлачи у Аустрију, па у Италију, гдје га је у Венецији препознао бањалучки Јевреј Моско Кабиљо, након чега је и ухапшен. Гутићу је суђено пред судом у Сарајеву, осуђен је на смрт вјешањем и погубљен у Бањалуци 20. фебруара 1947. године.

Од кољача до команданта логора

Друга централна личност у бањалучкој Вартоломејској ноћи 1942. године био је Мирослав Филиповић, звани Фра Сотона. Док је за Гутића тај злочин био "круна" његове цјелокупне политике од априла 1941. године, дотле је за Филиповића то био тек почетак, "одскочна даска" у његовој злочиначкој каријери, која је врхунац достигла током његовог боравка и командовања у систему логора Јасеновац.

Двојац Павелићеве гарде убијао је хладним оружјем /ножевима, тестерама и шилом/, већином старце, жене и дјецу, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву.

У покољу је, између осталог, коришћен и "србомлат". Усташе су од младих српских дјевојака захтијевале "да дигну сукње, потом их бајонетима убадали међу ноге".

У књизи "Фратри и усташе кољу" аутор је, између осталог написао:

- Откад постоје народи, религије и свештена лица, нигде у свијету и никад у историји није било тако монструозног свештеника као што је био католички фратар Томислав Филиповић из самостана Петрићевца код Бањалуке. Он је носио још име и презиме Вјекослав Мајсторовић. Његови садистички злочини над Србима немају премца. Он би могао да буде аутентични „јунак“ романа и филмова страве и ужаса. Односно, он то никако не може бити, јер његови злочини изазивају одвратност и гађење.

Фра Сатана је био морално дефектан и човек и свештеник, наказа у људском облику. За Католичку цркву било би упутно да трага по историји злочина, не би ли међу свеколиким свештенством у историји нашла грознијег злочинца од свог фратра Томислава Филиповића и тако уступила прво нечасно место неком другом свештенику и некој другој религији.

Међутим, вјероватно би такво трагање било узалудно. Томислав Филиповић је само највиша сублимација вишевјековног насиља и терора које су Ватикан и Католичка црква вршили над неверницима и припадницима других религија."

Послије покоља у Раковцу, Дракулићу, Шарговцу и Мотикама усташке и црквене власти у НДХ додијелиле су Мирославу Филиповићу, званом Фра Сотона, вјероватно као награду, радно мјесто у Загребу. Тамо је постављен за исповједника жртава у затвору на Савској цести.

Он је ускоро збацио фратарску одору и под именом Мирослав Мајсторовић обукао усташку униформу. Његови претпостављени добро су знали за његову крволочност. Зато је управо он биран за старјешину Јасеновца, најзвјерскијег логора у Другом свјетском рату, а можда и уопште, иако се зна да је у логорима Аушвиц и Маутхаузен поморено много више људи него у Јасеновцу и да су жртве страховито мучене.

Фра Сотона се у јесен 1942. године појавио у униформи усташког официра као командант логора у Јасеновцу Мирослав Мајсторовић. Сви садистички инстикти једне монструозне личности овдје су се развили до најстраховитијих пароксизама.

Лазар Лукајић у књизи "Фратри и усташе кољу" наводи да постоје свједоци који вјеродостојно свједоче да је та звијер убила својом руком велики број унесрећених логораша. Фра Филиповић је био управник логора Јасеновац од краја јуна до краја октобра 1942. године. Само за та неколика мјесеца, према његовом признању, у логору је ликвидирано од 20.000 до 30.000 логораша.

Потом је Фра Сотона премјештен за управника логора Стара Градишка од краја октобра 1942. до 23. марта 1943. године, гдје је такође организовао и лично вршио масовна убијања. Враћен је опет у логор Јасеновац 16. априла 1945. године и, као посљедњи управник логора, руководио његовим ужасним ликвидирањем. Као што се види, усташке власти су фра Филиповића упућивале и постављале увијек тамо гдје је требало извршити најгрозније поморе и клања.

Заташкавање истине

Мирославу Филиповићу је суђено 1946. године пред судом у Београду. Осуђен је на смрт и објешен. Велики број познатих усташких крвника који су учествовали у овом свирепом злочину послије рата није кажњен нити осуђен.

Први споменик жртвама подигнут је 1965, а од 1991. године се сваке прве недјеље прије годишњице страдања у Дракулићу служи парастос. Лукајић у својој књизи наводи да је свако истраживање о овој теми умањивано, заташкавано, одгађано, прикривано и формализовано – тек да се задовоље преживјели Срби и њихова родбина.

Остали свијет није требао да зна о покољу било шта више.

На костурници споменика у Дракулићу исписана су имена 1.400 жртава од њих око 2.500, а према неким истраживањима, број жртава је још већи. Не зна се да је неко трагао за планом покоља који је разрађиван у усташком стожеру у Бањалуци. Ко је све учествовао у договорима, гдје и када? Има ли нешто о том записано у записницима са сједница, циркуларима, извјештајима, тадашњој штампи и архивама?

Не зна се за имена и презимена усташа кољача који су дошли из Загреба. Одакле су били? Како су и гдје припремани физички и психички за ту грозну акцију? Куда су отишли и шта је с њима било послије покоља?

Лукајић пише да државна власт у социјалистичкој Југославији и њена тадашња наука никада нису имале искрене жеље ни намјере да правично и истинито проуче и објелодане покољ у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама. Други народи у Европи истражили су, оцијенили и овјековјечили злочине са далеко мањим бројем жртава - хроникама, романима, причама, фељтонима, пјесмама, драмама, интервјуима, документима, научним радовима, сликама и филмовима, те тако за потомке сачували опомену и поуку.

Повезани текстови:

Међу кољачима био и комшија Илија

Тог дана убили су 22 из моје породице

Од комшије до џелата - злочин без казне у Мотикама

Крвави посљедњи час у школи смрти

Злочин без метка: Село у којем су без милости заклана дјеца

Усташки злочин у Дракулићу - крвава лекција из историје

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.