Босански са Врачара
У вријеме кад широм бивше нам државе - већ по потреби - зулумћаре, растачу или својатају српску баштину, ни српском самосатирању и самозатирању изгледа нема краја. Када је језик у питању, у томе, чини нам се, предњаче библиотекари!
До данас је више од 160 библиотека у Србији, са националном на челу, умрежило своје електронске каталоге у Виртуелну библиотеку Србије. Такви каталози, којима се, наравно, приступа и путем интернета, полазиште су многим савременим читаоцима и истраживачима, а систем добија на значају ако се зна да су ти каталози умрежени у јединствену европску онлајн библиотеку (The European Library). У свему томе изузетно је важна одговорност националних библиотечких кућа, у нашем случају оне са Врачара. Као кровна установа, она има све израженију мисију да презентује благо свог народа, односно државе, а истовремено и обавезу пред Богом, народом и законом да то благо штити од пропадања или однарођивања. Потоње се понајприје односи на народни језик! Да подсјетимо, језик на којем глагољају Срби је - српски!
Судећи по Виртуелној библиотеци Србије, међутим, није тако! Наиме, увидом у тај онлајн каталог, може се установити да су, рецимо, у доба социјалистичке Југославије објављене хиљаде књига на "босанском" језику, који (бар тада!) није ни постојао! Родољуб Чолаковић је, тако, 1953. писао на "босанском"; Бранислав Ђурђев је то чинио 1958; српска историчарка Десанка Ковачевић-Којић је 1967. писала на "босанском" језику о Зворнику и Милорад Екмечић - већ деценијама спиритус мовенс српске историографије - још је давне 1954. писао о почецима устанка 1875. године на "босанском" језику, а сљедеће године и о дон Мусићу и његовом војевању у Херцеговини на истом језику; ако још који пут "кликнемо", наћи ћемо да је и Кочић писао на "босанском" језику и то "Јазавца пред судом", а та књига се може наћи у библиотеци у Лазаревом Крушевцу; и Ђопић је писао на "босанском" о мачку Тоши и о свијету медвједа и лептирова, а његову "Башту сљезове боје" на "босанском" можете позајмити у пријепољској библиотеци "Вук Караџић"; да додамо да је још пет књига Ћопић објавио двојезично - истовремено на "српско-хрватском" и "босанском" језику (сиц!); даље, у Градишци је 1993. покренут ђачки лист "Гимназијалац" на "босанском" језику; и Раде Симовић, доскорашњи управник Народног позоришта Републике Српске, написа драму на "босанском"; и Славица Васиљевић-Илић, која на Филолошком факултету у Бањалуци учи студенте о српској средњовјековној култури, пише о Владимиру Ћоровићу на "босанском"; и судија Уставног суда Републике Српске Душко Медић пише "О неким аспектима државине у праву Републике Српске" на "босанском"; чак и православна етно-галерија "Огњиште" из Пала има проспекте на "босанском" језику; злосрећни Ђуро Дамјановић - који је, како рече Ненад Грујичић, "као мало ко осјећао матерњу жилицу српског језика" - преврће се у голешком гробу, јер му у граду његовог науковања и младалачке славе неко постхумно поему "Плач мајке" тури под "босански" језик; (побогу, зар је мајка раба Божјег Ђуре плакала на "босанском"?!); на крају, зборник радова "Лирски доживљаји свијета у Ћопићевим дјелима" са симпозијума који су прошле године организовали библиотекари Републике Српске, њихове колеге са друге стране Дрине укњижише под "босански" језик...
О овом проблему смо писали и прије шест година, али су опоменути библиотекари тада отклонили неке пропусте и - наставили по старом, па су, у међувремену, каталози у Србији постали "богатији" за нова дјела на "босанском" језику, иза којих стоје српски (неријетко "србијански"!) аутори и институције. Има тога толико, да сав камен врачарског храма поцрвени од стида! Зато, (пр)очитај нам опет, Свети Саво, очево "Завјештање језика", које ти он опоручи прије више од осам вијекова. Биће да га (пре)дуго нисмо чули!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
