Бојана Милановић, глумица, за “Глас Српске”: Било је изазовно упознати и одиграти Краљицу севдаха

 Рекла је ово за “Глас Српске” глумица Бојана Милановић откривајући да јој је улога у комаду “Певање и ћутање Софке Николић”  по тексту Миливоја Млађеновића, а у режији Соње Пeтровић, најзахтјевнија улога у каријери. Комад Градског позоришта Семберија ових дана треба да буде изведен на “Данима Српске у Србији”, а талентована глумица истиче да је било изазовно радити на лику Софке из потребе да дочара њен умјетнички и приватни лик.

- Почели смо са истраживачким радом, јер о Софки се мало зна, заборављена је, нажалост, рано се повукла из јавног живота и престала да пева. Потом  смо имали  музичке пробе, избор песама и обраду истих. Затим су уследиле пробе у ГП Семберија са ансамблом. Било је изазовно упознати, разумети и одиграти Софку. Редитељка Соња, заједно са ауторским тимом, је добро знала шта жели да каже и одлично нас је водила, тако да је мени процес био дирљив, значајан и пун осећаја за Краљицу севдаха - рекла је Милановићева.

ГЛАС: У питању је прилично комплексна улога, са пјевањем и плесом  те одређеном историјском епохом у себи, у коју је потребно ући са дистанце од 100 година,  што је свакако био велики изазов у глумачком погледу?

МИЛАНОВИЋ: Први пут сам пожелела да експериментишем у процесу на овај начин и да се бавим имитацијом, иако то није својствено када се ради овако нешто, ја сам желела да пробам. Соња је имала поверења и сложила се да кренемо одатле. Наравно да је то била само почетна тачка и да се у току процеса развијала моја креација Софке. Негде смо се среле, а онда сам и сама пронашла оно што ме инспирише и што ме дотиче. Али оно што је било круцијално за ову улогу јесте разумети зашто је Софка заћутала и колико је осећај кривице због смрти ћерке Мариоле на њу имао утицај. Мени као глумици је тада било јасно и логично зашто је свој дар угушила и повукла се у самовање. Иако је постојала временска дистанца од 100 година, иако је то музика и начин певања који нам није близак, ипак душа, енергија и бол коју је Софка имала ми смо препознали и покушали да отелотворимо на сцени.

ГЛАС: Лик Софке је у много чему комплексан, поготово та линија њене гриже савјести која се јавља као посљедица посвећености каријери као приоритету, па све до њеног духовног пада, када бива сломљена разноразним самокажњавањима и самопрекорима схвативши да није довољно времена проводила са својом  кћерком, што ће на крају звијезду севдаха претворити у трагичну личност. Колико је било тешко носити се са емоцијама ове представе?

МИЛАНОВИЋ: Мени је ова улога и ова представа изузетно дирљива. Осетити ту снагу емоција на сцени је за глумца невероватно искуство, поготово што се данас у позоришту не срећемо често са тим. Има места у представи када ни сама не могу да се суздржим, када ме та њена прича сваки пут изненади и изнова потресе, када откривам нове садржаје играјући је, е то је суштина којој тежимо.

ГЛАС: Са редитељком Соњом Петровић сте сарађивали на комаду “Ко је убио Џенис Џоплин”, а судећи по резултатима и похвалама на рачун оба комада, јако добро функционишете заједно?

МИЛАНОВИЋ: Сада је већ скоро деценија да Соња и ја радимо на разноразним пројектима заједно. Добро се познајемо. Тачно знам шта хоће, некад када и не каже до краја индикацију. Овај процес је био круна нашег рада, бар сам ја то тако видела, јер смо заиста функционисале одлично, са Соњом је дивно радити, али није увек лако, она је захтевна редитељка, “извлачи” највише из глумаца, то можда и не прија увек сваком, мени прија и волим тако да радим, јер и ја увек тражим више од себе. Она увек иде срцем, ретки су данас такви људи у нашем послу, па и у било ком другом послу. Сада је са Соњом и сјајан ауторски тим. Ово је био први пут да и са њима сарађујем, то су Ирина Сомборац, Јована Ракић, Ненад Којић. Много је важно да су ту сви за представу, осећала сам велику подршку и поверење, то је за овако велике улоге нама глумцима врло значајно.

ГЛАС: Са ове стране Дрине играли сте и у комаду “Хасанагиница”, комаду који траје вијековима и који интригира позоришне ствараоце и публику овог времена. У чему је из глумачке визуре гледано тајна трајања овог комада?

МИЛАНОВИЋ: Пре свега, хвала ГП Семберија, једном младом позоришту, које ме већ други пут позива да радим код њих, тамо се стварно осећам као код куће. Хасанагиница је за мене јако важна улога, јер сам је радила за пријемни испит и пожелела сам да је некад у каријери одиграм. Ова народна балада ће, на нашу срећу и на нашу жалост, бити увек актуелна и интригирати. Глумачки гледано овај комад траје, јер је универзалан и прича о темама које никад не застаревају, а то је свакако љубав, положај жене кроз векове, па и данас и, наравно, вечито питање ко је у праву и да ли је могло другачије.

ГЛАС: У посљедње вријеме се доста снима у Србији, из дана у дан чујемо да излази неки нови филм или серија. Какво је Ваше мишљење о тој врсти хиперпродукције која је овладала нашим просторима и колико се то одражава на глумачки позив и саму позоришну сцену?

МИЛАНОВИЋ: Што би рекао Чехов: “Без позоришта се не може”.

ГЛАС: Радите у Српском народном позоришту Нови Сад, театру богате историје и угледа на умјетничкој сцени. Какве планове имате за ову годину и гдје Вас публика може гледати када је сцена у питању?

МИЛАНОВИЋ: Поред СНП-а радим и на Академији уметности Нови Сад као асистенткиња Јасни Ђуричић, мојој професорки, играм у представи “Сладолед” Позоришта младих, “Гидионов чвор” ГП Бечеј, “Ручни рад”. На сцени матичног позоришта “Ко је убио Џенис Џоплин?”, “Код вечите славине”, “Скупљачи перја”, “Била једном једна земља”, “Крваве свадбе”. Шта се ново спрема ове сезоне, још не знамо, и сама се надам нечему занимљивом.

Награде

ГЛАС: Представа никог не оставља равнодушним, што доказује и награда на фестивалу позоришта Републике Српске “Љубица” у Градишци, гдје је освојила награду као најбоља представа фестивала, а Ви сте проглашени за најбољу младу глумицу. У чему је тајна успјеха ове представе?

МИЛАНОВИЋ: Награда “Љубица” ми заиста много значи, јер је и прва за улогу Софке, наравно и зато што носи име прве глумице у БиХ, али ми посебно значи што је и ова представа освојила награду за најбољу на истом фестивалу, то је само доказ да смо испричали причу о овој музичкој диви.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.