РЕЦЕНЗИЈА “Бордерлендс” (2024): Промашај свемирских размјера
Играње Холивуда са екранизацијама видео-игара постаје све погубније за велике студије, који са једне стране не желе испустити из руку потенцијалну “златну коку” (формиран фандом и неисцрпно богатство идеја), али са друге стране њихови покушаји све се чешће завршавају катастрофално, попут екранизације култне игре “Бордерлендс” (Borderlands) од стране студија “Лајонсгејт”.
Продукција, која је почела давне 2015, након скоро деценије продукцијског лимба, бројних промјена ауторске екипе и неколико помјерања рокова, атерирала је прије неколико седмица у биоскопе, уз погубне критике и још горе резултате на благајнама па је муњевито, након само мјесец дана, завршила на стримингу, али мале су шансе да поправи очајну репутацију, чак и код најокорјелијих фанова игре и акционог СФ треша.
Филм, чију су адаптацију потписали режисер Илаја Рот (“Хостел”, “Колиба страха”) и чувени сценариста Крејг Мазин (“Чернобиљ”, “Посљедњи од нас”), након завршетка снимања 2021. године дочекан је негативним реакцијама студија, који је био незадовољан рјечником филма и количином приказаног насиља па је ангажован режисер Тим Милер да преради филм уз неколико доснимавања, због чега је Мазин повукао своје име са шпице, а крајњи резултат је остварење које се може описати као промашај свемирских размјера у сваком смислу.
Једна од најузбудљивијих акционих игара у свијету гејминга, позната по жестоком темпу, откаченим ликовима, сировом приказу насиља и бизарном хумору, претворена је у бескрван филм, који се креће негдје између лоше пародије и промашене адаптације. Генерички постављена прича о ловцу на уцијењене главе Лилит (Кејт Бланшет), која се због уносног посла враћа на уништену родну планету Пандора, да би спасила Тину (Аријана Гринблат), киднаповану кћерку богаташа Атласа (Едгар Рамирез), окупљајући успут нежељени тим свемирских отпадника, више дјелује као препричавање игре из треће руке, него као озбиљно постављен сценарио. Истина сама прича могла би се и донекле и занемарити, јер, руку на срце, ни у самој игри није постављена као оскаровски материјал, али очајно бесмислени дијалози и реплике те карикатурално постављени ликови дословно вријеђају интелигенцију публике, без обзира на то имате ли неко предзнање о игри или не.
Искасапљен материјал филма у монтажи не да није успио сакрити почетне пропусте у поставци филма, већ је напротив додатно истакао све недостатке, попут бесмислене карактеризације, конфузне режије, трећеразредних специјалних ефеката, одсуства узбуђења и више него уочљивог недостатка било какве идеје шта да се уопште уради са овим филмом.
Ствар није могла спасити ни велика Кејт Бланшет, иако се видно трудила, уживајући у прилици да витла пиштољом између озбиљних драмских рола, нити остатак екипе, који није успио да удахе мрвицу животности, промашено написаним ликовима попут улоге Др Тимис за ветеранку Џејми ли Кертис или комичара Кевина Харта, који је дословно залутао у овај филм уз крајње иритирајуће одиграну ролу плаћеника Роланда.
Да буде горе “Бордерлендс” је толико лош да чак не успијева постићи ни ефекат треш естетике “лошег укуса”, који с лакоћом постижу остварења из нискобуџетних продукција, снимљена са 20 пута мањим буџетом од његових 130 милиона долара. Просто речено, филму у којем као најубједљивији лик дјелује лимени робот Клаптрап, којем глас даје Џет Блека, а најузбудљивији акциони моменат постиже деколте Ђине Гершон у роли Мокси, није могао ништа друго очекивати него да заврши одбачен и заборављен на бескрајном отпаду стриминга.
Оцјена 1
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
