Како су Птице престравиле свијет
Мајстор напетости и филмске језе, иноватор филма и отац савременог психолошког трилера који и данас, неколико деценија касније, упркос развоју специјалних ефеката, публику оставља без даха, Алфред Хичкок, по мишљењу многих, најутицајнији је филмски радник свих времена и свакако један од највећих редитеља у историји филма.
И сам је био, као и његове интригантне приче, посебан спој контрадикције, духовит, бритак, директан, понекад бруталан и неријетко ексцентричан у опхођењу са околином, а са друге стране асоцијалан и оптерећен многим фобијама које су га пратиле од најранијих дана. У готово шест деценија дугој и богатој каријери режирао је више од 50 филмова, од којих је 16 имало 50 номинација за "Оскара".
Хорор Алфреда Хичкока "Птице" одавно се сматра једним од класика филмске умјетности. Томе доприносе необични звучни ефекти који су и данас узнемирујући - исто као што су то били почетком шездесетих година.
Филм Алфреда Хичкока о побјесњелим птицама имао је своју премијеру у Њемачкој прије педесет година, 20. септембра 1963. Мајстор филмске умјетности је шокирао публику - и то не само потресним сликама у којима галебови и свраке нападају своје жртве, већ и непријатним, реским крицима који остају урезани у сјећање гледалаца, пише "Дојче веле".
Језива прича прати судбину Мелани Денијелс која стиже на обалу Калифорније. Тамо је напада галеб. Напади птица постају све чешћи и агресивнији, има и мртвих. На крају, јата птица тероришу цијели град. Многи становници бјеже, други се забарикадирају у својим кућама.
Хичкок успијева да од безопасних птица направи крволочне звијери. Али, одбио је да при томе користи само крике којима се птице природно оглашавају.
- Тако нешто чујем сваки дан. Треба ми нешто да уплашим људе! - рекао је мајстор својим стручњацима за тон.
Баш такве звукове произвео је њемачки музичар Оскар Зала. Он је владао необичним инструментом - траутонијумом, односно малим електричним оргуљама које су претходиле синтисајзеру.
Оскар Зала је уз помоћ траутонијума створио звучне ефекте за Хичкоков филм - крике птица, шкрипу прозора и врата, чак и закивање ексера, док се људи затварају у своје куће да би се заштитили од птица. Сви ти звуци настали су у једном малом студију у близини Берлина, 1961. године.
Музиколог Франк Хенчел са Универзитета у Келну каже да је Хичкок намјерно желио да користи електронске звуке.
- Музика у хорорима из шездесетих радо заобилази ритмику и традиционалну хармонију. Она је атонална. Има пуно дисонанце и оштрих тонова - каже он.
Хичкок је користио микс звукова из природе и оних створених на траутонијуму и за лепршање крила и крике птица. Уз помоћ Оскара Зале успио је да изобличи и зов птица у нешто пријетеће и агресивно.
Ипак, сам крај овог филма још је страшнији од драматичних сцена у којима птице нападају: преостали протагонисти напуштају кућу, која одавно не нуди заштиту. Приказује им се апокалиптична слика: безбројна јата опсједају околину, али тек понегдје се чује тихи зов галеба или вране.
Хичкок за завршну сцену свог трилера користи неприродну тишину. И гледалац тада осјећа ужасавајућу самоћу.
Фобије
Неки његову потребу за храном доводе у везу са бројним страховима и анксиозношћу. Познато је да је патио од необичне фобије, овофобије, страха од јаја. Најтежи је био тридесетих година, када је имао 140 кг. Послије тог периода успио је да смрша, али му је килажа стално варирала. Обожавао је одреске и сладолед, као и цигарете, које су биле његов заштитни знак, због чега је први пут завршио у болници 1957. године.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
