Ускраћене лекције
Три деценије након Одбрамбено-отаџбинског рата у БиХ морале су проћи да би се надлежни у Ливањском кантону смиловали да дозволе дјеци српских повратника у Гламочу да изучавају свој матерњи језик, српски језик, ћирилицу, историју и географију. Три деценије! Мало ли је?!
Није било довољно што су им очеви и дједови протјерани са огњишта, а куће спаљене, већ и у миру, годинама касније, неко себи узима за право да недужној дјеци намеће нешто што им не припада.
Годинама уназад чупали су их из коријена, отимали им језик и писмо, слово по слово бришући њихов српски идентитет.
Само захваљујући Српској православној цркви, која опстаје на вјетрометини данашњице и одолијева свим искушењима, повратници су успјели колико-толико да сачувају своје коријене, да не буду потпуно ишчупани са своје српске земље и бачени у неповрат.
Борили су се и политички представници српског народа колико су могли, али почесто је то била борба са вјетрењачама, а било је и оних који су “борећи се” само скупљали политичке поене. Било је свега. Било и прошло.
Српски језик се вратио у гламочку школу, а са њим и дјела чувених Десанке Максимовић и Бранка Ћопића о којима су тамошњи основци до сада знали мало или нимало. Једноставно, нису имали прилику да сазнају, да науче.
Од овог септембра све је другачије и дјеца су срећнија.
Како и не би били, коначно им је враћено оно нешто њихово, оно што им по рођењу припада, по свим могућим законима и конвенцијама, оно што чини њихов српски идентитет.
А генерације и генерације њихових другара остале су ускраћене и за азбучна слова и “Јежеву кућицу” и историју свога народа. И ником ништа.
Нигдје, ни пред којим судом нико неће одговарати за оскрнављена дјетињства ни ускраћене лекције... Не одговарају ни за много теже злочине. Не одговарају, а морали би.
На онима које сваке двије, односно четири године бирамо да нас представљају свакако је и то да не дозволе да се оваква историја никада више нигдје понови.
Ниједно дијете не заслужује да буде кажњено на тако ружан и подмукао начин, да му се слово по слово отима језик, писмо, историја, брише име и презиме, кида коријен из којег је поникао. О томе треба да мисле сви они који сједе у разним фотељама, доносе одлуке и кроје судбину овог народа.
И да им за вијеке вијекова на памети буду само ријечи Стефана Немање: “Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?”
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
