Жарко Стојаковић из Српца вољом побиједио хендикеп и срушио стереотипе
Србац - Да инвалидитет не мора бити препрека у свакодневном животу и обављању разних послова, па и оних тежих, доказао је пензионер Жарко Стојаковић из Српца, који је за протеклих десетак година окречио око хиљаду станова и кућа иако је рођен без лијеве руке.
Многи суграђани се питају како је могуће да вјешто барата ваљком и четкама, али кад га виде на дјелу схвате да се ради о врхунском молеру.
- У посао ме је увео пријатељ Перо Бабаљ, који је познати србачки молер. Учио сам с њим занат двије године и касније се оспособио да самостално радим. Годишње сам знао окречити и до стотину објеката и то ми је био главни извор прихода да школујем сина и кћерку који су завршили факултете и засновали своје породице - прича Стојаковић и додаје да нису ријетки случајеви да понекад о свом трошку окречи стан за сиромашне породице.
У слободно вријеме овај вриједни човјек се бави ловом и риболовом, а користећи се једном руком устријелио је десетак срндаћа чије рогове чува као трофеј.
Пуно успјеха је имао у риболову, јер је имао улов шарана и штуке тежине и до седам килограма.
- Природа ме је неким чудом обдарила да могу радити све послове као најспособнији мушкарац. Радим такође на мјешалици, товарим шљунак, копам у башти, орезујем воће и сам сређујем и печем јагње или прасе. Возим бицикл дуже од 30 година, а одскора и мотоцикл. Знам возити и аутомобил, али не могу добити дозволу. Сам се облачим, па чак вежем и пертле на машну - испричао је Стојаковић.
Жарко је још од рођења показао да је велики борац, јер је његова мајка Босиљка носила близанце и на породу је једно мушко дијете умрло, а он је рођен са хендикепом.
Дјетињство је провео у селу Ножичко са сиромашним родитељима, који нису имали довољно новца да га школују, па је до краја завршио само основну школу, заједно са млађим братом Гојком, а затим се окренуо сеоским пословима.
- Још у школи су се дјеца и учитељи чудили како рукујем лењиром, троуглом и шестаром и како ни у чему не заостајем у настави и слободним активностима - присјећа се он.
Пензију је стекао као курир у општинској управи гдје се запослио уз помоћ некадашњег потпредсједника општине Ненада Јотића, познатог хуманисте који се сажалио над Жарковом судбином.
- Разносио сам доставне књиге и пошту све до одласка у инвалидску пензију прије десетак година. Сада уживам у пензионерским данима са супругом Драгицом, а највећу радост ми представља унука Уна, са којом редовно шетам - каже Жарко Стојаковић.
Супруга
Жаркова супруга Драгица доселила се у Србац из Славоније 1975. године и почела радити у фабрици "Итрис" у Српцу.
- Жарка сам упознала приликом једне вечерње шетње. Допала ми се његова срдачност и доброта па смо након двије године забављања ступили у брак у којем складно живимо скоро четири деценије - каже Драгица.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
