Прослављени тренер Вељко Башић за “Глас Српске”: Бањалука мора више да цијени одбојку

Наступајући за загребачку Младост 1984. и 1985. године два пута је био вицешампион Европе, а исти подухват остварио је прије 12 година када је као тренер предводио Тур до саме завршнице елитног такмичења. Након ангажмана у репрезентацијама Турске и Туниса успио је да одведе Црну Гору до историјског пласмана на Европско првенство, а с обзиром на то да је рођен на Змијању, повратак у Бањалуку на позицију стручног консултанта у БЛ Волеју представља повратак кући. У разговору за “Глас Српске” рекао је како се од његовог одласка у одбојци града на Врбасу много тога промијенило у негативном смислу, поручивши да би Бањалука требало много више да цијени овај спорт.

- С једне стране, квалитет је опао, а све је то повезано са финансијама. Клубови имају на располагању мање новца да би успјели да се одрже на вишем нивоу. Нисам престајао да пратим одбојку када сам напустио Бањалуку, а у посљедње двије године сам пуно чешће и посјећивао РС. Од децембра сам ту свакодневно, изузев периода када сам имао обавеза на клупи Црне Горе - започео је причу Башић.

ГЛАС: Шта је потребно да одбојка у БиХ крене узлазном путањом, јер је примјетна разлика у квалитету између водећих тимова у мушкој и женској конкуренцији и остатка лиге, али и јаз екипа које изборе пласман на европску сцену у односу на остале клубове Старог континента?

БАШИЋ: У Бањалуци заживљава јако лијепа прича, гдје се покушавају обезбиједити услови да БЛ Волеј изађе на европску сцену и тамо се мало дуже задржи. Све то захваљујући ентузијазму људи који су окупљени око заједничког циља. Постоји реална могућност да се нешто направи, јер идеја је да се поклопе спорт и школа, односно спорт и студирање. Знамо да клуб не може финансијски да издржи захтјеве полупрофесионалних и професионалних играчица, али знајући да је Бањалука универзитетски град и да је центар РС, онда се може очекивати да ће младе одбојкашице које би сутра могле да играју у првој екипи кренути ка Бањалуци. Постоји шанса да се од масовности крене ка елитизму, надам се да ће клуб имати подршку града и РС, а све то би могло да смањи разлику са екипом Бимал Јединства. Они, прије свега, имају много боље финансијске услове, а стекао сам утисак и да женска и мушка одбојка нису толико признате у граду, и то би требало да се промијени што прије.

ГЛАС: Јесте ли очекивали да ћете као дијете са Змијања доћи у позицију да остварите врхунске резултате прво као играч, а онда и као тренер, и какав је био пут до таквих висина?

БАШИЋ: Никада није било лако, потичем из једног краја гдје гени играју велику улогу и гдје су природа и клима доста сурови, па је самим тим адаптација на такав живот била доста брза. Земљак сам Петра Кочића, а моја бака је била његова сестра. Љубав према одбојци осјетио сам нарочито у гимназији јер сам имао срећу да сам имао професоре који су ме усмјеравали и упутили на одбојку. Тренери и играчи у “Рудију Чајавцу” помогли су ми да се изградим и као играч, али и као човјек.

ГЛАС: Након одласка из Бањалуке били сте у загребачкој Младости, гдје сте провели најбоље играчке дане, а издвајају се два узастопна финала тадашњег Купа шампиона и порази од Парме. Мислите ли да нека екипа са ових простора може да игра барем у групној фази елитног такмичења?

БАШИЋ: Период у Загребу био је врхунац моје каријере, јер је сваки играч из тог времена са ових простора хтио да буде дио Младости. Окосница тима чинила је репрезентацију. Добро се сјећам тог времена и пораза у финалима од тима који је био појачан странцима, а ми нисмо имали такве могућности. Међутим, остварен је велики успјех, баш као и треће мјесто на Свјетском клупском првенству у Бразилу. Младост је била прва екипа која је радила професионално, имала своју дворану и смјештај, али исто тако и одговорне играче. Сви смо успјели да завршимо факултете и то је био један велики искорак, тада незамислив за наше просторе. Тешко да ће неко у скорије вријеме из околних земаља поновити нешто слично јер је одбојка сада сурови професионализам.

ГЛАС: Послије Младости отишли сте у Француску, гдје сте провели годину у Милузу, да бисте се потом преселили у Рен, гдје сте остали 20 година. Шта Вас је толико везало за овај град?

БАШИЋ: Остао сам јер је тамо могла да игра и моја супруга, а и услови које смо имали били су фантастични. Рен је прелијеп град, такође, предсједник клуба нас је подржавао и био ту за нас када смо имали проблема, што за вријеме рата, а и касније. Из тог периода остао ми је ентузијазам те екипе која је данас друга у француском првенству.   

ГЛАС: Врло брзо сте одлучили да кренете у тренерске воде, а као највећи успјех издваја се финале Лиге шампиона са Туром 2007. године. Шта Вас је одвело ка тренерском позиву?

БАШИЋ: С обзиром на то  да сам завршио ДИФ и Вишу тренерску школу, рана оријентација била је усмјерена ка том правцу. Поред тога, морао сам и да добијем дипломе у Француској, јер наше тамо нису признате, али нам омогућавају да радимо и да упоредо добијамо лиценце потребне за тај ниво. Све је некако дошло спонтано, прво сам био играч, па касније играч-тренер, а на крају сам почео самостално да радим. Када сам видио да је то мој професионални позив, отишао сам у Париз, гдје смо били трећи у ЦЕВ купу и прваци Француске. Услиједио је позив из Тура, гдје смо догурали до завршнице у Москви. Избацили смо домаћина Динамо пред 15.000 људи, али смо у финалу ипак поражени. Међутим, бити вицешампион Европе је похвално у сваком случају.

ГЛАС: Свједоци смо велике експанзије одбојке, за разлику од ватерпола и рукомета који се играју само у Европи. За врхунски спорт потребна су велика улагања. Међутим, у неким земљама, попут Турске гдје сте били и селектор, и поред такве праксе репрезентација не може да оствари врхунске резултате, док клубови играју битну улогу у европским оквирима. У чему је проблем?

БАШИЋ: Одбојка је најраспрострањенији спорт на свијету уз фудбал и утисак је да сви играју одбојку. Врло је тешко направити резултат ако нема акумулације квалитета. Турска, на примјер, доста улаже у инфраструктуру, раде на побољшању квалитета, али клубови имају сасвим другачију структуру, јер њих интересује само резултат. Када је то тако, онда се иде ка куповини најбољих играча. То су клубови који имају буџете по седам или осам милиона евра и њима није проблем платити једну одбојкашицу милион евра да би освојили првенство Европе или Турске. Акумулација квалитета је огромна, али странци заузимају мјесто домаћим играчима који немају простора за игру и управо из тог разлога ни репрезентација не може да буде у врху.

ГЛАС: Како коментаришете разлику у квалитету и резултатима мушке и женске репрезентације Србије у односу на остале селекције из бивше Југославије?

БАШИЋ: Једна од битних ствари је што Срби, поред талента за колективне спортове, имају и масовност која проистиче из врхунских резултата. Од великог броја играча искочи неколико врхунских и ту се прави база за даљи рад. Такође, српски играчи рано напуштају домаће првенство и одлазе у иностранство, гдје почињу да играју у врхунском клубовима. Реално гледано, у српској лиги нема неког великог квалитета, али ту наступају младе наде које имају простор за игру и напредак. Оног тренутка када квалитетом “прерасту” домаће првенство, одлазе у иностранство гдје је однос према спорту сасвим другачији, тамо постану професионалци и из велике масе изроди се квалитет.

ГЛАС: Успјели сте да одведете Црну Гору на Европско првенство иако има­ само 60 регистрованих играча. У чему је тајна таквог успјеха?

БАШИЋ: Првенство Црне Горе броји само пет клубова, али већина играча који играју за репрезентацију игра у иностранству. Међутим, квалитет је присутан, успјели смо да направимо велики подвиг захваљујући ентузијазму. На самом старту квалификација направили смо план како приступити и све се поклопило. Нисам изненађен што смо се успјели квалификовати, само смо се држали плана и договора с почетка. Играчи су дали све од себе и на првенству не треба да осјећају притисак. 

Спортска породица

ГЛАС: С обзиром на то да сте и Ви, а и супруга Јасмина професионално играли одбојку, истим путем су кренули и син Лука, који у Милану већ увелико крчи пут ка врху, али и ћерка Мирна која се такође бавила одбојком. Да ли сте их усмјеравали ка овом спорту од малих ногу?

БАШИЋ: Никада нисмо вршили притисак нити имали идеју и намјеру да оријентишемо дјецу према одбојци. Они су прије бављења овим спортом играли и тенис, бавили се пливањем, Лука је играо и фудбал. Међутим, негдје са 13 или 14 година одлучили су да хоће одбојку, то је некако и нормалан ток ствари и нисам био изненађен. Некако је природно да дјеца наставе тамо гдје смо стали.  

Џез

ГЛАС: Гдје волите да проводите слободно вријеме?

БАШИЋ: Волим да сам у покрету и често са породицом одем у Пореч, гдје имамо кућу. Пошто слушам џез, овдје у Бањалуци сам редован гост на џез вечерима у једном локалу и ту се одмарам од свакодневних обавеза. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.