Некадашњи голгетер Владимир Каралић фудбалски учитељ у Кини

Од тада су прошла скоро четири мјесеца, а Каралић се први пут обрео у својој родној Бањалуци, на одмору. Наиме у школама најмногољудније земље на свијету сада је распуст, због прославе Кинеске нове године.

- Искуства која сам доживио за овако кратко вријеме тешко је описати, али једноставно нисам се ниједног тренутка покајао. Отишао сам на позив пријатеља и постао сам тренер у једној спортској агенцији, која ме је упутила на рад у основну школу. Тамо сам фудбалски учитељ, односно тренер. Ријеч је од дјечацима од шест до 12 година, јер основно школовање у Кини траје само шест година. Радим са више од 100 дјеце, а имамо и такмичарску селекцију, која игра школска такмичења и броји двадесетак дјечака. Они прво играју утакмице на нивоу насеља, онда града, регије и касније на нивоу цијеле Кине. Наравно услов је да побјеђујеш и идеш даље. Нешто као по принципу универзитетске кошарке у САД - рекао је у једном даху Каралић.

Највише се прибојавао како ће се моћи споразумијевати са послодавцима и дјецом, али је тај проблем веома лако превазиђен.

- Од првог дана уз себе имам преводиоца, који ми је практично десна рука, а да није тако не знам како бих успио да било шта покажем дјечацима. Наиме, у цијелом граду можда има 1.000 људи који коректно говоре енглески, а свега нас двадесетак који нисмо Кинези. Једноставно, не желе да уче друге језике, јер се то некако коси са њиховом културом живљења. Сада је већ лакше, јер сам научио доста основних појмова - наставио је Каралић.

Током дана има више тренинга, а по потреби ускаче и као тренер у другим спортовима.

- Тако ми се десило да сам на једном турниру морао да водим кошаркашку екипу, али и ту сам се добро снашао - кроз смијех је рекао Каралић.

Већина становника Ђингзоа живи скромним животом, али има и оних који уживају у луксузу. Оно што га је посебно импресионирало је самосталност дјеце.

- Просјечна плата је између 700 и 800 марака, а живот је јефтинији за 50 одсто него код нас. Сви су веома дисциплиновани, а посебно у саобраћају и на улици. Већина их се по традицији вози бициклима, а дјеца у мојој школи су толико самостална да нема потребе да их родитељи доводе ни на тренинге, ни на неке друге активности. Оно што је најважније незапослених у овом граду уопште нема, а стопа криминала је јако мала. Као некада у нашој бившој држави - нагласио је Каралић.

Можда и најтеже му је било навикавање на храну.

- Научили су да једу јако зачињену храну. Када нагласиш да не желиш толико зачина и оно што донесу је опет презачињено за наш укус, али се временом човјек навикне. Већина јела је базирана на рижи и поврћу, а од меса се највише једе пилетина и прасетина, а наравно неизбјежни су жабљи краци у којима сам почео да уживам. Што се тиче цигарета и алкохола, они су ствар престижа. Наиме, цигарета има по цијени од једне до 25 марака, али је код њих обичај да се драги људи чашћавају цигаретама. Тако се често може видјети на улици да ти прилази неко и даје цигарету. Од алкохола се највише троши ракија од риже, која по укусу највише сличи нашој виљамовци и њена цијена за пола литра се креће од четири до 100 марака. Опет све зависи од статуса који желиш да уживаш код других - додао је Каралић, који се у Кину враћа крајем фебруара, а наредни долазак у Бањалуку најављује за крај љета.

Каријера

Владимир Каралић каријеру је започео у Борцу, из којег је 2005. године отишао у грчки ПАОК. Играо је за словеначке клубове Горица и Приморје, шведску Силвију, Полонију Битом из Пољске, Пегазус из Хонгконга, као и бројне клубове у БиХ. Фудбалску каријеру завршио је у бањалучком БСК-у прошле године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.