Абас Арсланагић за “Глас Српске”: “Кључ града” признање мени, мом Борцу и цијелој мојој генерацији

Тог 11. априла 1976. Бањалучани су у великом финалу, пред више од 5.000 људи, у свом “Борику” савладали данског првака Фредерицију са 17:15 (11:7) и тако се златним словима уписали у историју града Бањалуке, да би “црвено-плави” 15 година касније у витрине смјестили и пехар побједника Купа ИХФ, па су тако једини клуб са простора некадашње Југославије са два различита европска трофеја. Један од најзаслужнијих за тријумф Борца, уколико се уопште може изабрати најбољи, био је легендарни голман Абас Арсланагић, којем се и град Бањалука одужила додијеливши му ове године највеће признање “Кључ града”!

- Шта да кажем, значи ми ова награда заиста много. Велико је то признање, али не само мени, већ цијелој тој генерацији, мом Борцу, сви мојим саиграчима који су славу овог града пронијели широм свијета. Уосталом, рукомет је колективни спорт и једни без других тешко да бисмо икада ишта направили - истакао је Арсланагић за “Глас Српске”.

Бањалучани су тих година били један од најбољих европских тимова, што доказује и податак да су годину раније такође играли у финалу, али је тада од њих био бољи Форверц, који је у Дортмунду славио са 19:17 (9:8).

- Иако то никада нико није признао, Поп (Небојша Поповић, оп.а.) и ја смо имали идентично мишљење да је то финале изгубљено због нашег незнања и неискуства. Седам дана прије тог финала отишли смо на турнеју у Њемачку, гдје смо заиста сјајно одиграли неколико утакмица. Али, то су искористили и наши ривали из Форверца да нас добро сниме и направе добру тактику за тај меч. Да све буде још горе, лоше смо одиграли то финале и не памтим да сам икад прије тога лошије бранио пред више гледалаца. Међутим, то нас је научило и годину касније смо се сасвим другачије припремили за финале. Наравно, добили смо ту утакмицу - присјећа се легендарни Ако.

Арсланагић је по завршетку играчке каријере отишао у тренере, направио низ одличних резултата, а интересантно је његово данашње размишљање о Пери Јањићу, човјеку који је са клупе одвео Борац на врх Европе.

- И прије његовог доласка Борац је био стално у врху, али увијек други или трећи и стално нам је “само мало фалило” да будемо најбољи. Борац је и тада имао четири репрезентативца са свјетским и олимпијским медаљама, Милорада Каралића, Небојшу Поповића, Добривоја Селеца и мене. Онда је, на инсистирање Мире Бјелића и моје, доведен Јањић, иако је било противника тог потеза. Он је знао да нам савршено темпира форму и то је убрзо дало резултате. Почели смо освајати трофеје на домаћој сцени, али смо у Европи испадали већ након првог или другог кола. Сви смо били добри, сјајни, одлични, али нам је недостајао један вансеријски играч. А то смо добили доласком Здравка Белог Рађеновића и тај пехар европских првака једноставно је морао да дође у Бањалуку - тврди Арсланагић.

Према његовом размишљању, тадашња пажња града према спортистима не разликује се битно у односу на ову данас.

- Мислим да Бањалука помаже спорт онолико колико може, као што је и нас тада помагала. Знам да су у то вријеме постојали критеријуми и тачно се знало ко шта добија и ко шта може да тражи. Имали смо редовне стипендије, а премије када клуб сакупи паре. За освојену титулу првака Европе премија нам је била 1.000 њемачких марака. Али, тада су сви клубови имали зимске и љетне припреме, а данас ријетко ко то може себи да омогући - додао је Арсланагић.

Присјећајући се својих тренерских почетака, Арсланагић није могао, а да не направи неколико поређења.

- Тада смо радили много онога што данашњи тренери не раде, нити им то пада на памет. Борац је био велики клуб, али нам је увијек на првом мјесту била школа. Знао сам ићи на родитељске састанке, исправљао сам оцјене играчима и много тога. Пуно пажње смо посвећивали и здрављу и сјећам се да је Миро Бјелић, када год је долази неки нови играч, инсистирао да овај мора имати здраве зубе и обезбјеђивао редовне прегледе код стоматолога. Такође, само савршено здрави играчи могли су добити љекарско увјерење у Заводу за спортску медицину. Сада је то све сасвим другачије - казао је Арсланагић.

Легендарни “професор” у рукомету је већ 61 годину, каже да је доживио много радости, нешто мање туге, те да се неких утакмица и данас присјећа.

- Имам два најсретнија тренутка и не могу да се одлучим само за један. Први је олимпијско злато из Минхена 1972. године, а други титула првака Европе четири године касније. А они којих не волим да се сјећам, то су пораз од Форверца 1975. године, те Олимпијада у Монтреалу, 1976. године, када смо због једног пораза остали без финала и на крају били тек пети - открио је Арсланагић.

А што се тиче пензије, био је кратак.

- Већ живим пензионерским животом, на релацији Пореч - Бањалука, али сам и даље у рукомету, мада радим само са голманима и све рјеђе одлазим на кампове, иако има позива - закључио је Арсланагић.

Рукометне легенде

У Данској је, током посљедњег Свјетског првенства, промовисана књига под називом “Рукометне легенде”, гдје се нашао и подужи текст о Арсланагићу, којег су назвали “седморуким дивом”!

- Бањалука је дуго била центар моћи свјетског рукомета, гдје су се правиле рукометне величине и логично је било да се неко од нас нађе у тој књизи. Уз мене, своје мјесто су ту нашли и Бели Рађеновић, Миле Исаковић, Веселин Вујовић, Арпад Штербик, Кирил Лазаров, Бојана Петровић, Бојана Радуловић, Мара Торти и Ивано Балић. Свакако да ми је велика част што сам се нашао у друштву правих рукометних легенди - с поносом је истакао Арсланагић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.