Душко Савановић, прослављени кошаркаш, за “Глас Српске”: Воћњак моја канцеларија

Душан Репија 31.12.2018 12:17

Душко Савановић је јединствено име у свијету кошарке. Умјетник са лоптом одлично се сналази и са кистом у руци толико је једноставан и непосредан да послије првог разговора са њим имате осјећај да га познајете цијели живот.

Увијек спреман за шалу на свој и туђи рачун у разговору за “Глас Српске” открио је мало познате детаље из богате каријере коју је завршио прије годину и по, а од тада се окренуо потпуно другим стварима. Као и неколицина бивших саиграча и пријатеља попут Ненада Крстића, Дарка Миличића и Уроша Трипковића мир је пронашао узгајајући дуње.

- Свака част момцима, али ипак морам да кажем да сам са тим послом почео много раније од њих. Прве саднице никле су 2008. године, али нисам ни ја први међу кошаркашима, јер сам то видео од мог великог пријатеља Дејана Милојевића. Прија ми све то после двадесетак година боравка у дворанама, авионима и хотелима. Њива је сада моја канцеларија и не бих је мењао ни за шта на свету - почео је причу Савановић.

ГЛАС: Да ли сте, како се популарно каже газда, или и Ви засучете рукаве?

САВАНОВИЋ: Ма какав газда. Уживам у том послу, волим машине, природу, па људи често могу да виде господина Душка Савановића на трактору. Све радим, ја сам главни мајстор.

ГЛАС: Каква је ракија, да ли је има у слободној продаји?

САВАНОВИЋ: За сада продајем само плод дуње, а ракију производим искључиво за своје потребе и делим широком кругу пријатеља алкохоличара, хахаха. Не волим прејаку ракију, у Србији је обично ваде на 23, 24 града, па људи од две чашице изгубе памет. Моја је слабија, али пријатнија и безболнија за дегустирање.

ГЛАС: С обзиром на то да имате слободног времена нарочито у зимским мјесецима, стигнете ли да обиђете славе?

САВАНОВИЋ: Ух, нисам ни знао шта пропуштам током каријере. Као прави домаћин, ракију обично печем у новембру, када окупим пријатеље код себе, а онда креће убитачна серија. Прошле године сам се дословно убио од хране и пића, али ми је толики мерак био да се нисам штедео. Мислим да сам из зиме изашао са неких 17 килограма више, али сам све успео да вратим. Сада полако хватам прошлогодишњи темпо, хахаха.

ГЛАС: Да ли Вас поред свих активности понекад повуче зов лопте и паркета?

САВАНОВИЋ: Искрено, не. Многи кажу “ти си луд, могао си још да играш”, али сам једноставно преломио и то је то. Уживам у свему наведеном, шалу на страну, породица ми је на првом месту, имам супрузи и две кћерке којима сада требам, а не за десет, 15 година када одрасту. Волимо скијање, били смо мало у Италији, па на Златибору. Уживам. А баскет? Па одиграо сам их неколико, али искрено да кажем, тешко је да се саставимо. Неколико пута сам ишао, не желећи никога да потценим, са тешким рекреативцима, а само смо једном скупили праву екипу где је било крљања и свега оног што баскет носи.

ГЛАС: С обзиром на то да су заштитни знак Ваше каријере финте које се уче испред зграде, да ли сте можда размишљали да се придружите српским баскеташима који владају свијетом?

САВАНОВИЋ: Ха ха. Није то баскет на којем сам одрастао. Другачија су правила, јер кад дате кош лопта припада противнику, све се одвија врло брзо, па не верујем да бих био од претеране помоћи Булуту и момцима.

ГЛАС: Будући сте у игри више користили главу него физикалије, може ли се рећи да сте мрзили теретану?

САВАНОВИЋ: Био сам редован у теретани до 25, 26. године, а касније само одржавао форму. Имао сам срећу да сам природно јак, што се каже крајишки тип човека, па сам сигурно био међу пет најјачих четворки у Европи. Многи су се опекли због предрасуде, посебно против којих сам први пут играо. Када ме виде овако млохавог мислили су лако ћемо са њим, а онда су наилазили на зид. Имао сам посебан мотив против таквих, кажем сам себи дођи рођаче да видиш како се игра и покидам их.

ГЛАС: Сада је тренд кошарке у којој доминирају физикалије, све је мање вица у игри?

САВАНОВИЋ: Мислим да је то циклична појава. Деведесетих су доминирали уметници попут Бодироге, Ригодоа, Берића, Неше Илића и такво време ће се кад-тад вратити. Публика тренутно више воли да види Блејка Грифина како кида обруч преко тројице, то продаје улазнице. Али проћи ће и то време.

ГЛАС: Никола Јокић је један од момака који игра мозгом. Да ли проналазите сличности између Вас и њега?

САВАНОВИЋ: Не могу да кажем да сам пасионирани љубитељ НБА, јер они отаљавају бар 50 одсто мечева до плеј-офа. Пратим само наше момке, а Јокић је дечко којем се дивим. Ради доста тога као ја, али на вишем нивоу. Феноменално. Драго ми је због Бјелице и Богдановића, а волео бих да се Тео врати у Европу ако већ не добија прилику тамо.

ГЛАС: Како коментаришете појаву да у данашње вријеме много кошаркаша отказује наступ у репрезентацији чекајући да потпише уговор у НБА лиги?

САВАНОВИЋ: То је мени сасвим нормална ствар, јер не ради се у тој причи о пет килограма кромпира, него о 100 милиона долара. Међутим, када се реши уговор, ред је да се одазовеш у репрезентацију и одслужиш својој држави. Тако сам васпитан, тако одрастао и увек са осмехом долазио на окупљања.

ГЛАС: У рату Евролиге и ФИБА највише пате играчи. Да ли су постали модерни робови?

САВАНОВИЋ: Не знам као ће се расплести тај чвор, али дефинитивно играчима пуцају ноге, лигаменти... Изгубљен је разум. Смисао репрезентације је да за њу играју најбољи, а то у овим прозорима није случај. Испашта и публика, али играчи су на првом месту.

ГЛАС: Да ли Вас у блиској будућности можемо очекивати у одијелу и кравати како нервозно шеткакте уз терен?

САВАНОВИЋ: Врло тешко, скоро немогуће. Већ сам рекао да су ми приоритет породица и нека друга интересовања, а када бих био тренер радио бих 20 часова дневно. Нисам луд да уништавам тренутни комодитет. Можда бих радио са клинцима, али малим, не а оним од 15, 16 година, јер су то већ клипани који су одавно научили основе.

Гладно дете

ГЛАС: На шта сте потрошили прве паре?

САВАНОВИЋ: На јело. Када сам отишао у Уникс био сам жељан свега. Два месеца сам ходао по ресторанима и само јео. Било дете гладно. У ФМП-у сам имао само за бензин, рекао бих да је то била плата као за твог колегу новинара, али младог новинара приправника који је први пут ушао у редакцију.

Тунчери воли ракију и пршут

ГЛАС: Да ли се често сјетите Керема Тунзерија који вам је 2010. године из аута отео медаљу и националну пензију?

САВАНОВИЋ: Мајке му га... Рекао сам то и њему више пута. На страну то, одличан је момак, један од најбољих другова. “Дере” ракију и пршуту иако је Турчин. Много њих живи нормално посебно Истанбул и Анкара, они нису права Турска у то сам се уверио.

Промашај против Француске

ГЛАС: Боли ли Вас промашај против Француза који је можда однио и медаљу на ЕП 2011?

САВАНОВИЋ: Сетим га се, а и ако се не сетим неко ме подсети. Није угодно, али са тим се живи. У психологији нас људи је да много боље памте такве ствари. Па Пеђу Мијатовића и данас прогањају за онај несрећни пенал...

Социјална пијаца

ГЛАС: Колико често идете у кафану?

САВАНОВИЋ: Кафана је место у које се не иде, то је место у којем се живи. Шалу на страну, за то култно место мора бити времена. У њој сретнете разне њушке, она је социјална пијаца.

Аутентичност

ГЛАС: Велики сте поштовалац музике, филма и умјетности уопште. Шта прија вашим ушима и очима?

САВАНОВИЋ: За мене је уметник неко ко ствара. Не волим пијацу, кад неко дође купи песму, неко му напише музику, а он се намонтира и отпева. То не може да буде искрено као оно прво.

“Буба” заштитни знак

ГЛАС: Годинама сте били препознатљиви по “буби”. Да ли је још у животу?

САВАНОВИЋ: Јесте, као је волим. То је за мене најбољи аутомобил.

Најбољи саиграчи

ГЛАС: Са којим играчима сте највише вољели да играте?

САВАНОВИЋ: Имао сам срећу да делим свлачионицу са великим мајсторима... Не бих никог да набрајам, да некога не заборавим. Али могу да кажем да сам се лепо осећао уз браћу Лавринович, Штомбергасом, Тунчери је сјајан, Гонлум, наравно наши момци из репрезентације. Волео сам саиграче уз које се осећам сигурно, Милош Вујанић је један од њих. Ма има их много заиста...

Приједор

ГЛАС: Иако сте рођени у Загребу, ваши корјени су из Приједора. Долазите ли у Крајину?

САВАНОВИЋ: Мој отац је из Доње Драготиње, а мајка из Новог Града. Имам доста родбине, ујак живи у Приједору, па их брат и ја бар једном, двапут годишње обиђемо. Приједор ми је леп град и увек се лепо осећам.

Кумство

ГЛАС: Иако сте из Загреба избјегли као дјечак 1991. године, како сте раније испричали са мајком и оцем, који је држао откочен пиштољ крај волана, имате много пријатеља у Хрватској?

САВАНОВИЋ: То је једна од најлепших страна спорта. Политика је друга прича. Ми немамо везе с тим. Вероватно бих се окумио с Хрватом, али смо одустали јер бих морао да пређем у католике или да кум прихвати православље, хахаха.