Веселин Гатало: Да би Србин био успјешан у Федерацији мора бити два пута бољи од најбољег

klix.ba
Веселин Гатало: Да би Србин био успјешан у Федерацији мора бити два пута бољи од најбољег

Веселин Гатало, Мостарац и Србин, књижевник је који својим писањем, али и друштвеним ставом никог не оставља равнодушним.

 У интервјуу за портал klix.ba у свом је стилу говорио о свом Мостару, држави и државама, националним и бројним другим односима.

 

Веселине, како се данас живи у Мостару? Како се живи на релацији Мостар – Бањалука? Можеш ли да упоредиш та два града и осјећаје које имаш према њима и у њима?

Ја не живим ни на каквој релацији, живим у Мостару. У Бања Луку одем, одрадим посао и вратим се. Градови се не могу упоређивати. Бања Лука је уређен град са сјајном инфраструктуром, полиција професионално ради свој посао, одише сигурношћу. Мостар спашава то што је по природи ствари град и што је неуништви. Овдје се морао десити град и због ових пет ријека које теку, Неретва, Радобоља, Буна, Буница, Посрт.

Ненеромално би било да се овдје не налази град и без обзира ко би градоначелник, Мостар је неуништив. Због тога он опстаје још увијек. Сви су градови различити, али нажалост људи су исти. Једино с јаком полицијом, с одређеним санкцијама нешто се може постићи. То Мостару недостаје. Бања Лука с већим правом претендује на пријестолницу културе, него Мостар. Између осталог и што се овдје не смије прославити стогодишњица ослобођења Мостара од Аустроугарске у Народном позоришту. Мада је читав Мостар у то вријеме то доживио као ослобођење о чему постоје бројни докази.

Сцена друга, прави се одбор за кандидатуру Мостара за пријестолницу културе. Нико се није сјетио пјесникиње Соње Јурић или мене. Позвани су људи који себе зову културним радницима, а иза себе немају културни бекграунд. Онда је неко напао Елведина Незировића што није довољно Муслиман, каква је то квалификација за чланство у одбору?!

За тебе се може рећи да си успио. Имаш talk show на телевизији, у родном граду Народно позориште игра твоје представе, пишеш за бројне медије... Јеси ли задовољан постигнутим?

Није уопштће важно да ли сам ја задовољан постигнутим, битно је да ли су задовљни људи који то читају, људи који гледају. Самим тиме сам и ја задовољан. Додуше имам доста превода на стране језике и људи који су вани читају моје књиге и они су задовољни. Шта друго један писац може да пожели него да га цијене по оном што ради.


Како као Србин и интелектуалац доживљаваш данашњи Мостар? Како генерално Срби данас доживљавају Мостар, град у којем се друга два народа надмудрују, посебно кроз призму те уставне дискриминације?

Да би Србин био успјешан у Федерацији мора бити два пута бољи од најбољег. Мада је то и један мотивациони елемент. Српска дјеца у Мостару су и најбољи ученици и постижу најбоље резултате. Срби морају доживљавати Мостар као свој град. Да нема нити једног Србина у Мостару српски коријени су толико дубоки, почевши од оних 19 православних породица које су живјеле овдје прије изградње моста и тог једног неожењеног, којег помињу турски записи. Па Благаја као главног града Херцеговине који је био у саставу Немањићког царства. Наравно да је Мостар српски град, као што припада и Бошњацима и Хрватима. Да неко исчупа српске коријене, Мостара као културног мјеста не би било.

До Србије и Хрватске долазе полуинформације углавном из Сарајева. Прича се о подјељеном граду, мада ни ти ни ја не размишљамо о томе у којем ћемо дијелу града радити овај интервју. Нити један од нас двојице не види тај зид. Али у Сарајеву, Загребу или Београду, тај зид је ко Кинески. Јесте да су институције подијељене, али на исти начин су институције подијељене и у Сарајеву, између кланова СДА, СДП-а, СББ-а...

Ко данас може бити сретан у овој и оваквој држави? Како направити државу гдје неће бити битно ко је гдје већина, а ко мањина?

Зашто би неко био задовољан државом, то је нешто као зграда, дом културе. Четири државне заједнице су се промијениле овдје у Мостару. Нико више није емотивно везан за државу, осим оних који живе од ње, државни запосленици, људи у градској управи. Већину људи држава не тангира.


С обзиром да су народи носиоци суверенитета, народ који изабере свог представника и има представника. Хрватима су представника изабрали Бошњаци, значи имамо два бошњачка члана Предсједништва и једног српског. То је већ виђено. Да је ово грађанска држава, али није, то би било сасвим ок. Не желим да се мјешам у стања других народа. Срећом нисам ни Хрват, ни Бошњак, не знам што би ме се то и тицало.
У сваком случају ако један народ није задовољан то није добро. Што се мене тиче ово може бити Хрватска и Херцеговина или Србија и Херцеговина, исто као Босна и Херцеговина. Вијек државе је овдје тридесет, педесет или седамдесет година... На крају ћемо ми остати једни другима без обзира како се држава звала.

Јесу ли Додик, Изетбеговић и Човић најбоље што ови народни имају и заслужују да буду прваци или пак постоји нека тиха елита које не може да се избори за себе?

Теорија о тихој елити је слична теоријама завјере. Не постоји тиха елита. Чињеница је да су преко деведесет посто људи у овој земљи религиозни, да преко деведесет посто гласају за националне странке. Ту рачунам наравно и СДП, СББ, Нашу странку... Како предсједник СДП-а никад није Србин или Хрват?!

Заправо се на нивоу Босне и Херцеговине десило оно што се дешава Србима у Федерацији, да им Хрвати или Бошњаци бирају представнике. Сад се то десило Хрватима на државном нивоу. Може се слободно рећи да би сви у овој земљи искористили ту прилику. У Републици Српској је боља ситуација, Рамиза Салкића су изабрали Бошњаци и он говори у име Бошњака. Милан Дуновић заступа бошњачке интересе, а представља се као Србин. Можда постоје Срби као Дуновић, али ја не знам нити једног.

Које је природно мјесто интелектуалца у овој земљи, без обзира на националну припадност? Десно, лијево или центар?

Мјесто интелектулца у овој земљи је зависно од његових приоритета. Рецимо, мјесто Абдулаха Сидрана је уз оног који има пара. Емира Хаџихафизбеговића такође. А мјесто човјека који зна свој посао и добро то ради је у кафани у коју излазе обични људи и не дозвољава другима да му плате пиће, јер не жели да га неко други уцијени. Не снима рекламе за телекоме, пића, посебно не за кредите. Мјесто му је у његовим књигама, ријечима, у оном што ради. Рецимо човјек у овој земљи може бити министар културе и у исто вријеме снимати рекламе у сусједној земљи. Правити будалу и од себе и од земље којој је министар.

Како коментаришеш стање у филму, књижевности, знамо да увијек имаш став око тих тема?

Политика је овдје уништила и филм и књижевност. Филмске награде се у овој земљи удјељују, не додјељују. Исто је и с књижевним наградама. Ако се направи нешто лоше и сљедеће што се направи биће лоше. Кад је Данису Тановићу удјељена награда, поред Амелие који је десет пута бољи филм од Ничије земље, добили смо читаву серију жбанираних филмова. Типа На путу, Грбавицу, која је могла бити јако добра прича, али лоше урађена... Оно што се у почетку чини као добро, да Босна и Херцеговина добије награду за филм заправо је лоше. Ако хвалите дијете због нечега што је упрскало, лоше урадило или разбило, можете очекивати да ће то урадити и наредни пут. Мислим да се превише политичких грешака урадило да би се паста могла вратити у тубу.

Шта пишеш задњих дана, шта можемо најавити читатељима?

Почео сам писати романсирану монографију Мостара и мислим да сам загризао превелик залогај. Тешко да ће се то моћи брзо и лако урадити. Поготово поред оних ствари које морам радити јер не снимам рекламе за телекоме, банке... Имам у виду роман који ће се звати Страдање Мате Параџика. Човјек не постоји под тим именом, али није фиктиван јер ће се многи људи у њему препознати и дешава се овдје у Херцеговини.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана