Miodrag Živković, autor spomenika na Sutjesci: Tito se nije mešao u posao

 Samo sam ja stalno nešto tražio. Tito je bio prezadovoljan izgledom tog spomenika – za blog “Urbane strane” kaže Miodrag Živković (90), skulptor koji je osmislio i napravio monumentalni spomenik posvećen palim borcima na Sutjesci.

I danas, decenijama poslije, kaže, da je radio potpuno umjetnički slobodno, onako kako je zamislio i umio, kako svaki umjetnik želi da radi. Svako ko je razmišljao o izgradnji spomenika na Sutjesci morao je strahovati pred veličinom događaja koji se na tim prostorima odigrao. Tu je priroda jaka i suverena, pa je gotovo nemoguće da je čovjek dopuni. Spomenik bitke na Sutjesci pažljivo je planiran i građen, prema sjećanjima Živkovića, oko dvije godine. Razgovarao je Živković sa mnogim učesnicima bitke prije nego što je počeo da radi na idejnom riješenju spomenika

Spomenici su građeni posle javnih konkursa, na kojima su mogli da učestvuju svi umetnici iz tadašnje Jugoslavije. Konkurs se održavao u Vojnom muzeju, i ustvari, bio je izložba idejnih rešenja. Izbor najboljeg obavljala je komisija, sastavljena od vrhunskih stručnjaka. Nije tu bilo protekcije, politika se nije mešala. To je tada bilo tako, bilo je drugačije. Na tim konkursima za skulpturu i spomenike stvaraoci su imali priliku da prikažu svoj rad, da uporede svoju ideju sa drugim učesnicima, jer su svi imali istu temu. U tom plemenitom nadmetanju moglo se mnogo toga naučiti – objašnjava Živković.

Firma „Prvoborac” iz Herceg Novog bila je nosilac radova, od kopanja temelja, armature, do konačnog livenja u belom betonu. Radio je i jedan ruski buldožer… Maršal je dolazio, pratio radove, zanimalo ga je kako napreduje posao. Josip Broz je svečano i otvorio spomenik 1971. godine. Pre otvaranja mnogi su se zanimali kako će spomenik izgledati.Postavilo se pitanje oko kolone ratnika u pokretu, mnogo glava koje se vide na spomeniku. Bilo je primedbi da nije realistički, da nije čisto kao forma… Jednom, zove me Aleksandar Ranković, dođem, kaže mi: “Ove kolone ratnika koje imate na spomeniku, čuo sam od mnogih da to nije baš potrebno da se na taj način prikaže…”, kaže: “Bolje je da ostane čista forma”. Tu sedi i maršal, i mnogi drugi. Kažem im: „Znate šta?! Ja sam proučavao bitku na Sutjesci. Na Sutjesci su prodor činile kolone, jedinice u pokretu. Te jedinice u pokretu su i simbolika spomenika i mislim da to treba da ostane. Ranković mi kaže: “Dobro, nemam ništa protiv”, ali me i pita: „Živkoviću, a šta je tebi general Petar Živković (pomoćnik ministra vojske u emigrantskim vladama)? Da li ti je on neki rod?”. Maršal i svi ostali čekaju šta ću da odgovorim. Pitanje nisam očekivao, ali ja mu kažem: „Kamo sreće da mi je neki rod, da mi je rođak, ja bih imao danas neku vilu u Londonu” – seća se Živković.

Impozantni spomenik na Sutjesci čine dvije simetrične pokrenute kamene gromade, visine 19 metara. Finansirala ga je Boračka organizacija.

Spomenik je znak identiteta, opšti znak prepoznavanja u kulturnom prostoru. Moja želja je da skulptura bude slobodna, da se rodi i da živi kao sastavni deo prostora, da bude deo života slobodnih ljudi. Narod bez spomenika bio bi narod bez sećanja – objašnjava Živković, koji i danas vredno stvara.

Raduje ga što i danas, decenijama poslije velike bitke, mnogi poštovaoci obilaze spomenik i što se baš na tom mjestu održava muzički festival, na koji dolaze mladi ljudi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.