Како је Пабло Ескобар побјегао из затвора који је сам и саградио

Како је Пабло Ескобар побјегао из затвора који је сам и саградио 03.12.2018 17:32 | nedeljnik.rs

Син највећег свјетског мафијаша преноси како је Пабло Ескобар преживио сукоб са картелима, своја сјећања на оца, приче његових пријатеља и непријатеља.

 

Пабло Ескобар је био тигар. Војник. Такав се више неће родити. Направио је само једну грешку - формирао је породицу. То може да боли.

Тако је један од колумбијских мафијашких босова "објаснио" Ескобаровој супрузи Марији зашто њен син не може да остане у животу. Пабло Емилио Ескобар Гавирија, вођа чувеног Медељинског клана, осим што је постао најпознатији свјетски трговац дрогом, велики "иноватор" у том послу, медељински Робин Худ (градио је куће за сиромашне), фудбалски менаџер (градио фудбалске стадионе), мецена кусом и репатом, али и државни конгресмен (утицао на политички живот што побједама на изборима, што убиствима министара), стигао је да буде и отац.

Хуан Пабло Ескобар, син највећег свјетског мафијаша, с посљедњим метком који је усмртио његовог оца и сам је добио смртну пресуду. У њему тече Паблова крв, врела крв која лако може постати осветничка. Хуан Пабло је ипак преживио. Није постао као отац. Данас се зове Себастијан Марокин. Живи у Аргентини, гдје је дипломирао архитектуру. Ново име је изабрао из телефонског именика. Није желио да га ишта повезује са старим животом. Све док двадесет и кусур година од смрти највећег мафијаша на свијету архитекта из Буенос Ајреса Себастијан Марокин није одлучио да под родним именом - Хуан Пабло Ескобар - објави књигу Мој отац Пабло.

Не жели да се живот његовог оца мистификује и глорификује, да остане као "херојски" узор младим Колумбијцима. Хуан Пабло Ескобар преноси своја сјећања на оца, као и приче његових пријатеља и непријатеља које је сретао свих ових година. "Мој отац је избјегавао да прича о каријери криминалца, али послије неколико случајних ћаскања могао сам да закључим да је она започела на дан кад је са рођаком Густавом открио начин да фалсификује дипломе Лицеја", свједочи Хуан Пабло.

Једног дана украли су камион пун сапуна, који су пласирали по локалним дућанима упола цијене. Касније су трговали надгробним плочама, па су пљачкали билетарнице биоскопа у центру Медељина, да би убрзо прешли на крађу кола, тако што би, рецимо, потплатили продавце кола да направе копију кључева тек продатих аутомобила.

Још тада је усвојио четири навике које ће га пратити цијелог живота, свједочи даље Хуан Пабло: прво дугме кошуље налазиће се тачно на средини груди; увијек се сам шишао; увек је имао чешаљ у џепићу кошуље и десет пута дневно је сређивао косу: и четврто - купао се по три сата. "Ову рутину није промјенио ни у најгоре вријеме, кад је живио од скровишта до скровишта. Само прање зуба узимало му је најмање 45 минута. Кад сам му пребацио што толико дуго пере зубе, одговорио ми је: 'Сине, кад се скривам, не могу приуштити луксуз да идем код зубара... а ти можеш'", присјећа се Хуан Пабло.

Отац му је причао и како су он и Густаво увјежбали шеме за прве пошиљке кокаина за Флориду.

"Отац се ријетко хвалисао својим подвизима, али једном није могао да се суздржи док смо гледали ТВ дневник. Јавили су да је откривен нови начин препродаје: импрегнирање џинса кокаином. Послије прилога рекао је да је ово лично осмислио. Па ипак, та џинс-рута је 'пала'. Неколико дана послије тога, отац нам је рекао кроз осмијех: 'Дјецо, сјећате ли се да ми је џинс-рута пала? Е па, наставио сам да шаљем џинс и ови из ДЕА хоће да полуде, јер га перу и перу и ништа да нађу. Сада импрегнирамо кутије за џинс дрогом до које дођемо када ови баце џинс на смеће'", присјећа се Хуан Пабло.

Послије су му препричавали и како су направили камуфлирану авионску писту. Из ваздуха се видио вијугав друм са биједном кућицом по средини. А кућица је била посађена на приколицу са точковима и привезана за комби који је помјерао кућу неколико метара како би ослободио простор за полијетање и слетање авиона. Он се сјећа и како су све чешћа путовања његовог оца у САД целу породицу често водила у Вашингтон, па чак и како су "из форе" ишли у обилазак зграде ФБИ-ја.

"Одатле смо отишли ка Бијелој кући, гдје је мајка направила заједничку фотографију", сјећа се Хуан Пабло.

Све то су пратила свирепа убиства сваког ко би помислио да "украде пезос".

Мали Хуан Пабло је тако живио и растао. Најважнија локација у породици Ескобар била је чувена хацијенда "Напуљ".

"У једном тренутку имала је сопствену бензинску пумпу и ауто-радионицу; 27 вјештачких језера; 100.000 стабала воћа; највећу писту за мото-крос у Латинској Америци; парк из доба јуре са моделима диносауруса у природној величини; два хелидрома и писту за атерирање од хиљаду метара; 1.700 радника; 3.000 хектара, три зоолошка врта и десет добро размијештених кућа. Ранч је прекрстио у 'Напуљ', у част Ала Капонеа, чији је отац Габријел рођен у том италијанском граду. Мој отац је обожавао Ала Капонеа и прочитао је све што је могао у књигама и новинама о његовој гангстерској каријери...", присјећа се Хуан Пабло.

Тата Пабло као конгресмен

Убрзо је Пабло Ескобар почео да јури и политичку каријеру. Мало због личних амбиција да се "опере" и постане угледни грађанин, а мало и зато што је имао интерес да се осујети договор америчке и колумбијске владе о екстрадицији. Осумњичених за трговину дрогом, разумије се.

У једном разговору са градоначелником Енвигада Хорхеом Месом, преноси Хуан Пабло, вођи Медељинског клана је предложено да до краја уђе у свијет политике. Ручку је присуствовала и Паблова ташта, која му је рекла: "Пабло, ви сте заборавили ко сте и чиме се бавите? Ако се упетљате у политику, неће бити те канализације на свијету у коју бисте могли да се сакријете; сви ћемо морати да бјежимо, свима ћете нам упропастити живот."

Пабло Ескобар је направио круг по трпезарији и одговорио: "Ташто, не секирајте се; већ сам платио Обавјештајној служби да нестану записи гдје ме помињу."

"Мој отац је у том тренутку већ годину дана учествовао у јавној кампањи против договора са САД о екстрадицији - који је у марту 1979. потписао предсједник Хулио Сесар Турбај. Тако је од приче о изручењу начинио средство борбе и тим поводом почео да организује неформална окупљања. У жељи да увелича догађај, мој отац је упознао и позвао Вирхинију Ваљехо, ТВ водитељку која га је омађијала. Она је постала модераторка ових сусрета, а на првом је ступила у врло страствену везу с мојим оцем", наводи Хуан Пабло.

На крају Пабло није одолио искушењу и прихватио је да га укључе као другог на листу коју је предводио адвокат Хаиро Ортега. Радило се о листи Покрета либералне обнове, који подржава предсједничку кандидатуру Луиса Карлоса Галана из Новог либерализма. Али, кад је Галан водио манифестацију у парку Берио у центру Медељина, одбио је прикључивање МРЛ-а Новом либерализму. Избацио је Ортегу и Пабла Ескобара. Ескобар је потом своје име и новац пребацио у мали покрет Либерална алтернатива. На крају, изабран је као замјеник конгресмена.

"Мој отац је добио акредитацију да је помоћни представник у Конгресу. Документ је имао додатну вриједност: омогућавао му је парламентарни имунитет", наводи Хуан Пабло.

Министар правде Родриго Лара опасно се замјерио Паблу Ескобару, јер није пропуштао прилику да истакне да се ради о човјеку који новац зарађује од трговине дрогом.

"Бјеснио је кад би га видио на ТВ дневнику. На сваку Ларину реченицу он би одговорио и ударио дланом екран", свједочи Хуан Пабло.

Послије више покушаја да облати министра правде, у дневном листу Еспектадор објављена је фотографија и прича која подсјећа да је 1976. године приведен са осам и по килограма пасте од коке.

"Ничему није служило што је платио да нестану судски записи и наредио да истражиоци буду убијени. Од тог тренутка почео је да спроводи у дјело нјамеру да директор Еспектадора буде убијен, али најприје је послао све своје људе да покупују примјерке листа прије него што стигну на медељинске киоске. У томе је успио, али штета је већ била начињена јер су медији пренели вијест из Еспектадора", сјећа се Хуан Пабло. И министар Лара је убрзо убијен, а Хуан Пабло је демантовао само једну ствар - тврдње његове породице да му је прије убиства пријетио Пабло Ескобар. "Мој отац није вјеровао у пријетње", рекао би Хуан Пабло.

Будући да је изгубио углед и посланичко мјесто, Пабло Ескобар се у јануару 1984. године повукао из политике, породица се вратила само на "Напуљ", а глава куће се поново посветио својим старим пословима у трговини дрогом.

ПосЉедњи разговор са оцем

Крајем осамдесетих је дошло до "претумбација" у свијету трговаца дрогом. Група босова се издвојила из Медељинског картела и ојачао је такозвани Кали картел, који су чинили браћа Родригес Орехуела и Хосе Сантакруз Лондоњо. Кали картел је направио договор са полицијом и државом и заједно су водили рат са Паблом Ескобаром.

Послије вишегодишњег рата Пабла Ескобара и државе, постигнут је договор да се Пабло преда под условом да буде смјештен у затвор који ће сам изградити. Затвор је назван "Катедрала".

"У 'Катедрали' је саграђен фудбалски стадион, који је, као и све у затвору, финансирао мој отац. Игралиште га је стајало цијело богатство, јер је дренажни систем морао да гарантује апсорбовање воде како се терен не би пунио локвама. Чим је стадион био спреман, отац је организовао утакмице са специјалним званицама из Медељина. Голман Рене Игита и фудбалери Луис Алфонсо, 'Благословени' Фахардо, Леонел Алварес, Виктор Иго Аристисабал, Фаустино Асприља... Утакмице у 'Катедрали' би се завршиле само кад би екипа у којој је наступао мој отац побједила. Мечеви су могли да трају и до три сата. Да би побједио, тата није имао никакав проблем да у свој тим пребаци најбоље играче супарничког...", сјећа се Хуан Пабло.

Он је тада већ био тинејџер и свјестан тога шта се догађа и ко је његов отац.

Једног дана дошло је до разговора оца и сина: "Имам ти лошу и добру вијест. Лоша је што су хтели да те отму... Добра је што сам то сазнао на вријеме." Рекао је сину да мора да остане у затвору. "Тражи да ти донесу одјећу јер не можеш доле у Медељин док ово лично не ријешим."

Када је Пабло Ескобар побјегао из "Катедрале" - јер он је изградио затвор и у градњи предвидео путеве за бекство - почео је период када ће Ескобар постати најтраженији човјек на планети. Уједињене снаге војске, полиције и картела Кали мјесецима су га тражиле по скровиштима широм Колумбије. Једне ноћи је Паблов тјелохранитељ Попај покупио Хуана Пабла, сестру и мајку и одвео их у тајно скровиште.

"Мој отац и ја смо пробдели више ноћи и ишли на спавање послије шест ујутру", каже Хуан Пабло. Након тога је отац почео чешће да зове, био је мање пажљив него иначе. Једном је Хуан Пабло добио питања једног новинара, а "тата Пабло" му је рекао да му прочита питања.

"Прочитао сам првих пет питања, али ме је прекинуо и рекао да ће позвати за двадесет минута. Поново је звао кад смо се договорили и почео да ми чита одговоре, а ја да их записујем. 'Сад ћу те звати', рекао је кад смо били око половине. Када се зачуо слиједећи позив, мислио сам да је то он. 'Хуане Пабло, овдје је Глорија Конготе. Полиција ми је управо потврдила да је ваш тата преминуо у тржном центру Обелиск у Медељину.' Био сам изненађен: није било могуће да је мртав јер сам седам минута раније разговарао с њим. Спустио сам слушалицу и заплакао. Сви смо плакали", сјећа се Хуан Пабло.

Ескобар је извршио самоубиство?

Жеља за осветом била је неизмјерна, каже Хуан Пабло. "Преда мном су искрсла два пута: да постанем смртоноснија верзија сопственог оца или да заувијек оставим по страни лош примјер који је он представљао."

Добио је позив са једног радија и изговорио да ће се осветити убицама свог оца. Касније је звао радио и оповргао изјаву.

"Настале су многе верзије о томе ко је испалио смртоносне хице. До посљедње је дошло у септембру 2014, када сам завршавао књигу. У свом тексту 'Тако смо убили патрона', Дијего Муриљо Бехарано, алијас дон Берна, утврдио је да је његов брат Родолфо испалио хитац из пушке који је усмртио мог оца. Ко га је убио? Није ни много важно. Желим само да поменем трећи метак, који га је моментално убио и који је смјештен 'у горњи дио десне ушне шкољке, нерегуларног облика, и у преаурикуларни дио лијеве'. Пројектил, чији калибар није поменут у извјештају, ушао је с десне стране и изашао са лијеве. Наравно да не желим да започињем нову полемику, али сам сасвим сигуран да је тај метак испалио мој отац на начин и у мјесто гдје ми је увијек говорио да ће се упуцати да га не ухвате живог: у десно уво", тврди Хуан Пабло.

Породица је једва нашла начин да организује сахрану. И то не би успјели, да бака Ермилда није на једном гробљу имала два гробна мјеста - за Пабла Ескобара и његовог тјелохранитеља Алвара де Хесус Агудела, званог Лимун.

"Први пут смо одлучили да се оглушимо о једно давно изречено наређење мог оца: 'Кад умрем, не идите на гробље јер вам се тамо може десити нешто", наводи син Пабла Ескобара.

На сахрани је хиљаде људи узвикивало "Пабло, Пабло...", као некада док је најпознатији криминалац на свијету окупљао масе на фудбалским стадионима, најављивао градњу станова за сиромашне, дијелио новац шаком и капом, градећи имиџ модерног Робина Худа. Међутим, било је десетина људи који су одједном окружили џип у ком су се налазиле његова сестра и мајка - и почели су силовито да ударају по њему. Склонили су се у једну канцеларију, гдје им је уплакана секретарица рекла да су добили најаву атентата преко телефона.

"Истрчали смо одатле и поново ушли у црни џип, гдје смо остали док се све није завршило. Сахрана је била ту, на једва тридесет метара од нас, али нисам могао да јој присуствујем и кажем свом оцу збогом."

Помирење са картелима

Хуан Пабло, иако је имао само 17 година, представљао је потенцијалну пријетњу противничким картелима. Нису смјели да га оставе у животу. А камоли са новцем, са којим би могао да организује војску, и да крене у осветничку акцију.

"Пабло Ескобар је био ратник, направио је само једну грешку - што је стекао породицу", ријечи су Фидела Кастања, шефа такозваних "пепеоваца", како су се звали они који су се супротставили и водили отворени рат против Пабла Ескобара. "Ја зато немам породицу", наставио би да објашњава Фидел зашто Хуан Пабло мора бити убијен, "како ме ништа не би бољело".

Фидел Кастањо је био један од "бивших пријатеља" Пабла Ескобара, са прикривеним симпатијама према Ескобаровој супрузи. Одговор Фидела Кастања их је мало смирио: не само што је поручио да нема ништа против њих, већ и да је наредио да им се врати неколико умјетничких дијела које су им пепеовци украли из скровишта, укључујући слику "Рокенрол" шпанског умјетника Салвадора Далија.

Међутим, то је био само почетак.

Слиједећих дана су почеле да долазе супруге и "пријатељице" најзначајнијих људи из окружења Пабла Ескобара. Жалиле су се да су им шефови супарничких картела за вратом, јер желе новац од свих са којима су били у рату. А знали су да је Пабло Ескобар њиховим мужевима давао огроман новац за отмице и убиства које су извршавали. Највећа опасност је долазила од картела Кали. Они су презирали Пабла Ескобара из дна душе.

Добили су поруку да посјете у затвору једног од познатијих трговаца дрогом Ивана Урдинолу, јер је имао поруку шефова из Калија. У међувремену су обилазили затворе и Паблове сараднике из картела, како би извојевали помирење.

"Није било нарочито тешко убедити их, јер нико од њих није имао моћ да се бори па им је поновни рат дјеловао као самоубиство", наводи Хуан Пабло.

По принципу "милион 'вамо - милион тамо", породица је отписивала ситније дугове. Дошао је час да посјете Урдинолу.

"Стражар ми је омогућио улаз у павиљон високе безбједности, гдје сам видио Ота и Попаја с поруком да ме Урдинола чека. Ушао сам у тамницу и затекао Урдинолу. Рекао ми је: 'Добро, брате, знате ко је добио рат; и знате да је нови капо свих капоа, онај који о свему одлучује, дон Хилберто Родригес Орехуела, тако да вам остаје да идете у Кали да регулишете проблеме с њим, али прије тога морате да покажете добру вољу.' Питао сам га шта треба да предузмем како бих придобио њихово повјерење. Рекао ми је да пред Државним тужилаштвом треба да оповргнем изјаву у којој сам оптужио капое из Калија да су 13. јануара 1988. бацили бомбу на нашу зграду 'Монако'. Знао сам да ми нема друге до да одговорим како нема проблема", присјећа се Хуан Пабло.

Тада се пожалио Урдиноли: "Дон Иване, стид ме је од вас, али се много плашим да идем у Кали. Нико здравог разума не иде сам да га убију. Паблов сам син."

Урдинола је мрзовољно одговорио: "Ко сте ви да не идете у Кали? Исти они који вас чувају спремни су да вас убију; чекају само наш позив и наређење. Мислите да ваша смрт вриједи много? Да бандити много траже? И излазите одавде, курвин сине, хоћу да јебем своју госпођу...", окончао је тираду док је његова супруга Лорена улазила у просторију.

Посљедње недјеље јануара 1994, ненајављено их је посјетио далеки рођак Хуанове мајке Алфредо Астадо, који се управо био вратио из САД. Испричао је да га је на мобилни позвао нико други до Мигел Родригес Орехуела.

"Алфредо, овдје Мигел Родригес... Неопходно је да дођете у Кали."

"Господине, имам текућих послова и могу да дођем у Колумбију тек за два-три мјесеца."

"Дајем вам четири дана. Ако вас нема, ја ћу вас тражити, али на други начин."

Алфредо је, наравно, одмах отпутовао у Кали.

Браћа Родригес су му рекли да је рат против Ескобара отишао предалеко и узео животе много невиног свијета и да и они хоће да се то заврши.

"Предложио је да моја мајка и ја одемо у Кали да причамо с њима. Она да, али Хуан Пабло Ескобар не; он једе као патак, гега се као патак, патак је као и Пабло; то је дјечак који мора да буде испод мамине сукње. Такав је био одговор", присјећа се Хуан Пабло.

Дакле, рат је готов, а гарант тога је његов живот. Његова мајка је потом, скривајући се од државних агената, успјела да побјегне из резиденције и да се запути у Кали, на састанак с мафијашким босовима у пуном саставу.

"Моја мајка и Алфредо ушли су у салу у којој је већ сједило педесетак људи који су чинили крем колумбијског нарко-трафикинга. Мигел Родригес је узео ријеч и од почетка је мог оца оптужио да им је украо много новца и да очекују да поврате тај новац. 'Немојте да тражите ништа за браћу и сестре курвиног сина од вашег мужа.' Ни за Роберта, ни за Алба Марину, ни за Архемира, ни за Глорију, ни за ону стару проклетницу од маме, јер су то људи који ће вама ископати очи...", преноси сјећања своје мајке Хуан Пабло.

Ређали су се захтјеви за откуп.

"Мене је киднаповао и морао сам да му платим преко два милиона долара и предам му своје некретнине да би ме пустио", рекао је један.

"Спалио је један од мојих ранчева, пробао да ме киднапује, али утекао сам и морао сам да будем годинама ван државе. Колико ћете нам признати за то?", рекао је други.

"Тај курвин син ми је убио два брата. Колико то вриједи сем кинте коју сам уложио да буде ликвидиран?", питао је трећи.

На крају је процијењено да је дуг породице 120 милиона долара.

Хилберто Родригес, други брат, ипак је додао: "Ми који смо присутни можемо да се помиримо са цијелим свијетом, осим са вашим сином."

И даље је постојао страх да би млађи Ескобар могао да крене у освету.

Послије неколико сличних састанака гдје се распоређивала имовина, дошло је вријеме да и Хуан Пабло оде у Кали. У сусрету са мафијашким босовима рекао им је да нема никакву намјеру да се свети за свог оца и да само жели да напусти државу, да се негдје школује и има другачије могућности од оних које постоје у Колумбији.

"Мали, оно што мора да вам буде јасно јесте да не смијете да пуцате, ни да будете с неком бандом или да се одлучите за неке друге чудне ствари. Разумијем шта ви осјећате, али морате знати - и то овдје сви знамо - да се бик као ваш тата више никада неће родити", рекао му је Сантакрус Лондоњо, један од "капоа".

Мигел Родригес је пресјекао: "Госпођо, одлучили смо да вашем сину дамо прилику. Разумијемо да је дијете и да то мора и даље да буде. Од сада нам ви својим животом одговарате за његове поступке. Морате нам обећати да му нећете дозволити да скрене с пута. Оставићемо вам некретнине и помоћи да их повратите. Да бисмо то учинили, мораћете да нам помогнете новцем за предсједничке изборе. Ко год да побједи, тражићемо да вам помогне јер ћемо им рећи да сте сарађивали... Чак можете остати да живите овдје у Калију ако хоћете..."



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица