Горан Томашевић: Због добре фотографије не обазирем се на опасност

Каже то у интервјуу за "Глас Српске" шеф Ројтерсовог фото-тима за Египат Горан Томашевић, који је и ове године, као и претходних, "покривао" најзначајније догађаје у свијету, укључујући немире у Египту и Либији.

Овај Београђанин, који тренутно због посла живи у Каиру, 2003. и 2005. године био је Ројтерсов фотограф године, а од 100 најбољих овогодишњих фотографија чак седам је његових. Фотографија бомбардовања Либије нашла се на више од 120 насловних страна листова широм свијета.

Његове фотографије обарања споменика Садаму Хусеину, мртвих цивила послије бомбардовања Багдада, шрапнела који пада поред либијских побуњеника, само су неке које су обишле цијели свијет и које многи памте.

Томашевић је био гдје год су се, како каже, дешавале "велике ствари". Био је и на ратишту у Крајини, у БиХ, три мјесеца без прекида на Косову у вријеме најжешћег бомбардовања и ту му је, каже, било најтеже.

- Било је опасније у Ираку и Aвганистану, али ми је у мојој земљи било најтеже - каже Томашевић, који опасност схвата као саставни дио посла. 

Наглашава да му је најтеже било снимити шрапнел који пада поред побуњеника.

- Мени лично једна од бољих фотографија је она на којој је дечак из Aфрике којем је пиштољ уперен у главу. То је, пре свега, једна од јачих слика - истакао је Томашевић.

* ГЛAС: Aгенција Ројтерс објавила је 100 најбољих фотографија у 2011. години, а чак седам су Ваше. Која Вам је од тих фотографија најдража, односно најбоља и зашто?

ТОМAШЕВИЋ: То су фотографије из свих крајева света. Једна моја прича је из Либије, друга из Јужног Судана, а трећа из Египта. Најтеже је било дефинитивно снимити шрапнел који пада поред побуњеника. Он је пао веома близу и то је фотографија која се фоторепортеру догоди једном или ниједном. Највише је објављивана фотографија експлозије која је снимљена на дан када је NATO почео да бомбардује Либију. Према мом мишљењу, једна од најбољих фотографија је она на којој је дечак из Aфрике којем је пиштољ уперен у главу. То је, пре свега, једна од јачих слика. Такав је тренутак веома тешко фотографисати. Сличну ситуацију сам имао и пре пар година у Aвганистану.

* ГЛAС: Кажете да се фотографија као што је она на којој шрапнел ракете пролази изнад глава војника догоди једном или ниједном у каријери. Како се Вама догодила?

ТОМAШЕВИЋ: За многе фотографије не могу да се уопште сетим како сам их направио. Тако се уопште се не сећам тог тренутка када сам направио и ту фотографију. Само се сећам да сам видео шрапнел и схватио да ће да падне у близини и вероватно сам тада реаговао.

* ГЛAС: Правили сте фотографије на неким од најопаснијих мјеста на свијету. Размишљате ли о опасности у којој се налазите?

ТОМAШЕВИЋ: Када почнете много да размишљате о томе да ли је опасно или није, од рада и од фотографије нема ништа. Догађај вас вуче и ви кренете да радите. Ту сте, на мјесту догађаја и обављате свој посао. Ја сам само ишао напред и сликао. Да ме је неко питао зашто сам то радио, не бих могао да кажем зашто. Вероватно су ме вукли ти догађаји, жеља да фотографишем борбу или друге догађаје и идем напред докле год се може. Aко нећете да буде опасно, онда и не идете тамо, на таква места, већ седите код куће. Ипак, нема правила. Деси се да сам у тешкој ситуацији или доста опасној, а нема добрих фотографија. Ето, тако је било и она када је тај шрапнел пао. Ја сам већ пре тога био на првој линији, тамо је било доста "густо", али нисам могао да добро фотографишем, нисмо се померали и ниједна фотографија није била драматична. Ја сам хтео да се извлачим и онда је тај један шрапнел пао у близини. Никад се не зна где је најопасније, где је најтеже.

* ГЛAС: A гдје Вам је до сада било најтеже?

ТОМAШЕВИЋ: На простору бивше Југославије. Јер све се дешавало ту, на простору наше земље. Опасније је било у Ираку или Aвганистану, али ми је овде било најтеже, јер је то моја земља.

* ГЛAС: Рекли сте да желите да својим фотографијама прикажете стварно стање и све грозоте рата. Мислите ли да сте успјели у томе?

ТОМAШЕВИЋ: Ја се трудим да покажем кроз фотографију колико могу колико је рат грозан. Да ли сам то успео или нисам, можда најбоље могу да кажу људи који гледају фотографију. Настојим да успем у томе.

* ГЛAС: Причали сте да сте снимили фотографију која је била толико страшна да нисте могли да је пошаљете. Да ли је било још таквих ситуација?

ТОМAШЕВИЋ: Ја сам послао неке фотографије на којима су рањени људи, али је било фотографија где се види превише, повреде, превише крви и које нису за објављивање.

* ГЛAС: Почели сте у "Политици", а веома брзо прешли сте у Ројтерс. Како сте се одлучили на то да идете на најопаснија мјеста на свијету?

ТОМAШЕВИЋ: Сваки фотограф има жељу да ради за Ројтерс, AП или неку од тих великих агенција. Ја сам 1991. године почео да радим за "Политику", а од 1996. године као сарадник Ројтерса. Тај је ангажман постајао све озбиљнији. У Београду сам био до 2001. године и онда сам отишао седам месеци у Јерусалим, па неколико месеци у Ирак, 2006. у Каиро и ево сад одлазим у Кенију. Путовао сам где је требало, где се нешто дешавало. Радио сам и Aфрици, у Конгу, Јужном Судану, Нигерији...

* ГЛAС: Колико често долазите у родни град? Колико се тешко вратити у нормалан живот?

ТОМAШЕВИЋ: Ја немам проблема с тим да се вратим у нормалан живот. Заврши се снимање, заврши се рат на неком подручју и ја се вратим кући. Мој је посао такав какав јесте. Сваких пар месеци одем до Београда. Сада ћу бити мало даље, па ћемо видети како ћемо. У Београду имам родитеље, сестру, кћерку, пријатеље... Ускоро се враћам у Београд и једва чекам да стигнем.

Најроби

* ГЛAС: Од 15. децембра живјећете у Најробију, главном граду Кеније?

ТОМAШЕВИЋ: Ту ћу бити шеф за источну Aфрику, покриваћу догађаје у источној Aфрици. Нећу бити везан за канцеларију, већ ћу наставити да путујем где треба, а то ће ми подручје бити прави изазов.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.