Пакистанско племе и балкански народи: Гдје све трагамо за прецима

 Пакистанско племе и балкански народи: Гдје све трагамо за прецима 10.03.2019 10:58 | BBC на српском

Константин Новаковић је током путовања по Пакистану упознао и припаднике племена Калаш, за које многи вјерују да су праоци народима са Балкана.

Какве везе има најмања етничка заједница у Пакистану и Александар Македонски? Како то да жене могу да зарађују, више пута се удају, али им је кретање ограничено?

Изложба фотографија “Калаши: последњи пагани Хиндукуша” Константина Новаковића ће посетиоцима открити бар неке одговоре на ова питања.

“Највише их везују за Александра Македонског, иако је у последњих петнаест година генетском анализом доказано да њихове хапло групе немају везе са Грцима, и да имају потпуно специфичне гене, који их разликују од свих народа на свету”, каже Новаковић за ББЦ на српском.

Новаковић каже да заједницу Калаша чини између три и четири хиљаде људи, а народи Балкана су у њима дуго тражили своје далеке претке - дуго се вјеровало да племе води поријекло од Александра Македонског.

Наука каже да потичу из западне Евроазије, простора изнад Каспијског басена и границе данашње Русије и Казахстана. Сматра се да су један од најстаријих народа који су настанили јужну Азију.

Истражујући историју Калаша, Новаковић је наилазио на информације који у везу доводе њих и Србе, Албанце. Бугаре, Македонце.

“Капе са коњским репом су врло сличне онима које се носе у Босанској Посавини или Бугарској и Македонији. Дрворези на кућама, надгробним споменицима и мртвачким сандуцима Калаша врло су слични орнаментима са ових простора”, каже он.

Физички изглед Калаша посебно је занимљив.

“Не личе на Пакистанце, имају плаве очи и често риђу или плаву косе. Нису се мешали са другим народима и стриктно поштују кланове - до седмог колена се не могу мешати људи из истих кланова”, објашњава он.

Жене Калаша

Међу Калашима не постоји полна подјела, али постоји хијерархија у којој се жене сматрају култно нечистим.

Када немају менструацију, могу да се крећу свуда, осим око храмова који су постављени на одређеној висини.

У питању је сложен систем, невидљив за људе који посјећују племе.

“Жене понекад одлазе и у суседни град удаљен око 50 километара, али се генерално не крећу ван долина Калаша, јер су то нечисти простори”, прича Новаковић.

Калашку ношњу одијевају када напуне четири године, а удају се између четрнаесте и петнаесте.

Бракови су уговорени, али “ако јој се не допадне предложени муж, има право да га одбије”.

Ако жена није задовољна мужем, може да га мијења и то неколико пута.

“Први муж је, на пример, платио суму од 1.000 долара и приложио краву, следећи муж ће морати да исплати дупло, а трећи супруг три пута више.

Међутим, ако се жена Калаша преуда за муслимана, он ће платити колико и први муж”, каже Новаковић.

Број Калаша се смањује, јер жене које се удају за муслимане бивају искључене из заједнице.

Жене се баве пољопривредом, лакшим пословима, и бораве у кући, док мушкарци проводе читаво прољеће, љето и дио јесени на пашњацима.

Мушкарци посједују стоку и земљу, али уколико жена прода нешто што је сама направила, новац може да задржи.

Новаковић каже да се дјевојчице и жене често скривају од фотографисања,

“Имам и такве кадрове. Наишао сам на групу девојчица и једна је хтјела да позира, а онда су и све остале дошле.

Соларни панели и скромно покућство

Већина Калаша живи у кућама на јужним падинама Хиндукуша, планинског вијенца који пролази кроз Авганистан, а завршава се у том дијелу Пакистана.

Куће су направљене каскадно и свака има терасу на сусједној. Огњиште је централно постављено, а око њега је скромно покућство и кревети. Куће су направљене од дрвета азијског кедра веома специфичног мириса, немају прозоре, већ само мали отвор на крову који служи и за вентилацију и као извор свијетлости, описује Новаковић.

“На крововима се налазе соларни панели и сателитске антене. Користе и мобилне телефоне, али су сачували старински начин живота”.

“Делују ми као идеална људска заједница, неискварени су и живе у складу са природом, што ме је дотакло на начин који нисам доживео на другим местима”, каже Новаковић.

Одјећа

Жене носе народну ношњу, док су мушкарци прихватили шалвар камиз као стандардну одјећу која се користи у том дијелу свијета.

На појединим изложеним фотографијама виде се такозвана оглавља - прстен са богато окићеним репом, извезен мноштвом стаклених перли, дугмића и шкољки.

Током вјенчања или фестивала се на оглавље додаје још једно, декоративније, са помпомом - зове се купа.

“Имали су среће у геополитичкој игри великих сила, јер су остали у запећку британског царства где нико није имао интерес да их поробљава. Нису ни исламизовани због изолације и захваљујући томе су успели да сачувају своју културу”, закључује Новаковић.

Изложба фотографија “Калаши: последњи пагани Хиндукуша” Константина Новаковића отворена је у Етнографском музеју у Београду до 10. марта.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица