Записи из архива: Манастир Гомионица (II)

Већ у првим деценијама свога опстанка манастир даје једног славног калуђера који 1648. штампа црквену књигу "Свети триод" у Трговишту за пресветле и благочестиве књагиње госпаже Јелене, жене пресветлога господара војводе Јов. Матеја Басароба все земље Угровлахији самодржца.

Значајан је навод у поговору те књиге, да се трудио писањем аз грешни, најмањи међу пустињацима, Јован јеромонах Светогорац од Босне од места Каменграда, Манастира Гомионице где сам примио иночески образ. Моли у Христу љубљене оце, браћу и часну господу да читајући књигу, ако што буде погрешно, духом кротости исправљају и благосиљају оне који су се трудили око књиге; да не куну јер није писао ангел него рука грешна и брена... Као што морепловац на пучини морској жели да стигне до пристаништа, тако и ја желим да приђем до свршетка ове свете књиге. Није заборавио да моли читаоце и за типарника (штампара) Проку са помоћницима трудољупцима за погрешке у штампању, да и њима Христос рекне: Придите, благословени.

Када је Аустрија окупирала сјеверну Србију (1718-39), окупирала је, јашући дан хода од Саве, и сјеверну Босну. На црквеној књизи је записано:

1735, било је ратнијех година 7 и цијело вријеме пролазаше, тако рећи ни без рата ни без мира. У исто то доба Аустрија запосједе Нови, Дубицу и Градишку те се не знађаше да ли су та мјеста турска или аустријска, јер не бијаше праве границе.

По забиљешци на једној црквеној књизи у манастиру Житомислићу, био је у Гомионици пећки патријарх Арсеније Шакабента, вођ друге сеобе Срба:

Да се зна јегда приходит у манастир Гомионицу, аз последни приставник светије патријархије србскије Пеки Арсеније четврти, во љето господње 1726, марта 25 на Благовјешченије пресветије Богородице, тогда случи се на Лазареву Суботу. Подписа својеручна Арсеније Пекски.

Под Бањом Луком је 1737. Аустрија претрпјела пораз у коме су пала два аустријска генерала. То је одлучило да Аустријанци напусте сјеверну Србију и Босну. Опустошен је манастир Гомионица, а избјегли калуђери основаше манастир Пакру у Славонији, у који су пренијели плаштаницу, поклон Роксанде, жене Александра, војводе Молдавије, и књигу Јована калуђера, коју је послао манастиру у коме је замонашен. Обнова је започела 1744. године, али је манастир ново разарање доживио у вријеме Карађорђевог устанка.

Нову деструкцију манастир је доживио 9. децембра 1941. Авионска бомба сравнила је са земљом манастирски конак. Истог дана бомбардовани су и Кмећани, гдје је погинуло више чланова породице Козомара. Међу њима је био и легендарни гимназијски професор математике Никола Козомара, који се тамо склонио код свог брата. Манастир је тешко оштећен и у земљотресу 1969. године.

Правац сеобе Срба означавају манастири као споменици: Милешево-Гомионица-Пакра. О страхотама те сеобе је на једној књизи у манастиру Пакри забиљежено:

Уви (јао, куку) нама! У те године беху љути ратови, пролевања крви и робљења христијанскому роду од проклети Турака и Немаца и расу се по свој земљи српски народ и ми тада дођосмо у место које се зове Сент-Андрија.

Године 1816. морила је куга. Једна жена, која је једина остала жива из велике породичне задруге, покалуђерила се. Гомионицу су сматрали немањићком задужбином само зато што су је подигли бегунци милешевски. Он је стољећима био расадник писмености за ове крајеве и огњиште одржавања култа Немањића "свете лозе". То се види из разговора манастирског ђака и калуђера који је вјерно ухватио Петар Кочић:

Али не дај, тако ти твога јунаштва, да замукну пјесме свете и молитве у 'вом стародревном српском манастиру. Сине мој и чедо моје духовно, не дај да се на те и твог осијеђелог Партенију заплачу часне мошти свети Немањића, што им не знадосмо сачувати задужбину њи'ову. Не дај, заклињем те свим на свијету, да на нас пане клетва и проклетство Немањића свете лозе...

Дубоко национално осјећање српско и националну свијест Змијањаца открио је Кочић, који је у Гомионици учио основну школу код калуђера Петра Иванчевића. Од тог калуђера имамо много сабране фолклорне и етнографске грађе. У овом манастиру проводио је Кочић школски одмор код свог оца калуђера Герасима. Аустрија је у почетку рата 1914. узела за таоца игумана Гаврила Стојнића, који је, усљед мучења у талаштву и интернацији, за рата и умро.

Према тексту Милана Карановића,

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.