У Бањалуци промијенио име и вјеру и постао један од највећих: Како је Мићо постао Омер и заувијек ушао у историју
Главни јунак ове приче је Омер-паша Латас, славни мушир османске војске.
Родио се у личкој граничарској породици као Михајло (Мићо) Латас, у Јањој Гори у Лици.
Отац Софроније ту је службовао.
Као официрско дијете учио је кадетску аустро-угарску школу у Госпићу и ступио у аустоугарску војску као кадет-наредник.
Због проблема с коцкањем, отац му је оптужен за проневјеру новца из војне благајне, а Мићо је, како се не би открила срамота преузео одговорност на себе и побјегао у Босну 1827. године.
Исте године у Бањалуци је године прешао на ислам у Ферхат-пашиној џамији, а након тога се запутио у Видин гдје борави као слуга турским војницима. Интелигентног младића примјећује командант тврђаве Ибрахим-паша, који га касније запошљава као учитеља техничког цртања своје дјеце.
Увидјевши како се ради о необично способном младом човјеку, Ибрахим-паша шаље препоруке у Цариград, гдје ће се ускоро преселити и сам Латас. У почетку ради као учитељ техничког цртања у Високој војној школи, а послије постаје и лични учитељ самога Абдулмеџида, који ће га, када постане султан, именовати за пуковника, 1838. године, а потом и пашом.
Био је одличан официр и војник, угушио побуне у Сирији, Албанији и Курдистану. Врло млад именован је за маршала (тур. Мушира). Године 1849. Омер паша Латас скупа с Русима окупирао је Дунавске кнежевине. Сломио је устанак босанскога беговата на челу са Али-пашом Ризванбеговићем 1851. године. Око 1.000 најугледнијих ага и бегова је стрпао у затвор, а око 400 послао оковане у Цариград. Године 1853. био је пред освајањем Црне Горе, но тај су чин спријечиле Аустрија и Русија.
У Кримском рату 1853. био је заповједник турске војске на дунавској линији и добио титулу сердари екрема (велики војсковођа). У Кримском рату је с енглеским и француским савезницима судјеловао је у опсади Севастопоља, те у борбама на Кавказу. Омер је угушио устанке и у Мезопотамији. Године 1861., када је био на помолу рат с Црном Гором, поновно је био спреман на гушење устанка и ратовање али до рата није дошло заузимањем Великих сила. Гушио је и грчки устанак на Крети 1867. године. У Паризу је 1865. године представљао османску империју као главни врховни командант турске војске.
Умро је на 19 априла дан у Цариграду 1871., у 65. години живота, а иза себе је оставио бројно потомство.
Нобеловац Иво Андрић посветио му је једно од својих највећих дијела.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
