Трифковић: Прве НАТО бомбе - “сода у очи” противваздушној одбрани војске Српске

Трифковић: Прве НАТО бомбе - “сода у очи” противваздушној одбрани војске Српске 13.09.2018 11:13 | Срна

Источно Сарајево - Капетан Војске Републике Српске и командант јединице у чијој су надлежности били радарски системи на Јахорини Срђан Трифковић рекао је да је НАТО бомбардовање, обиљежено насиљем над српским народом, на који је бачено 7.000 пројектила и тоне и тоне бомби од којих велики број са осиромашеним уранијумом, нанијело огромну штету и несагледиве посљедице по здравље и живот људи у Републици Српској, али и привредне, инфраструктурне и војне објекте, чиме је у великој мјери паралисан друштвено-економски развој овог подручја.

“Оно што је посебан апсурд јесте чињеница да смо ми за НАТО били пробни, експериментални полигон на којем је Алијанса, не водећи рачуна о жртвама и посљедицама, жељела да се увјери у разорну моћ свог наоружања”, каже Трифковић за Срну.

Трифковић је командовао јединицом која је у бившем систему ЈНА била међу четири јединице у дежурном систему противваздушне одбране /ПВО/, а то су биле Врхника код Љубљане, Пљешевица код Бихаћа, Копаоник изнад Рашке и Јахорина код Пала.

Након распада бивше Југославије и подјела унутар ЈНА, каже он, ова јединица остала је на Јахорина са комплетном техником, а уочи рата добила је, у то вријеме, најновији систем “АС 84”.

“Тај систем увезао је све цивилне и војне аеродроме бивше СФРЈ, и налазио се у Дому пилота или како смо га звали 'Објекат 4'. Почетком рата у БиХ, наставили смо са радом као и прије, али смо све податке о летјелицама које су се налазиле у ваздуху умјесто у Београд почели да шаљемо за Бањалуку, гдје је формиран оперативни центра Војске Републике Српске”, појашњава Трифковић.

Он додаје да су сви уређаји у систему радара ПВО на Јахорини били произведени на западу, а радила их је фирма “Маркони”.

“Ријеч је о савременим уређајима велике излазне снаге и широког опсега. Та техника је нашим непријатељима, нажалост, била веома добро позната и знали су све њене предности и мане. У једној од првих НАТО операција под називом 'Кишобран' нашим летјелицама је био забрањен лет, њихови авиони и хеликоптери слободно су прелијетали нашу територију, а ми смо могли само да пратимо њихово кретање и да базу извјештавамо о позицији, и ништа више”, каже Трифковић.

Он подсјећа да су тада сваки дан изнад Јахорине летјели авиони “Ф-16” и “Ф-18”, који су били палубног карактера и полијетали са носача авиона. Активна је била и војна авио-база у Авијану одакле је полијетало највише НАТО авиона приликом напада на Републику Српску.

“Информације које смо ми добијали од наше команде биле су уобичајеног карактера - да сваког момента можемо очекивати ваздушне ударе на наше објекте на Јахорини. Након изрежираних догађаја у Сребреници, НАТО је пронашао разлог за напад и то се десило 30. на 31. август 1995. године, када је нападнут наш главни оперативни центар из којег смо могли да 'видимо' Авијано, Атлантска врата, Бугарску, чак смо позиционирали и авион 'авакс' изнад Мађарске и дијела Аустрије”, присјећа се Трифковић.

И док је НАТО располагао са апаратима генерације “четири плус”, истиче он, попут поменутих “фантома”, ПВО је на располагању имала систем за одбрану “куб” који је за неколико генерација испод тога, те преносне системе типа “игла” и “стрела”.

Према његовим ријечима, те кобне ноћи, када је нападнут радарски ситем на Јахорини, српским војницима као да је бачена сода у очи, јер је то био покушај уништења главног радарског система.

“Њихова намјера је била да нас из ПВО као 'чуло вида' српске војске ослијепе и онеспособе за одбрамбена дејства. Први пут су нас тукли са шест пројектила тежине по 904 килограма, произведених у САД, у Калифорнији. Међутим, ниједна од тих ракета није погодила циљ јер су се плашили нишанског радара са Сокоца па су летјели на висини од око 10.000 метара, што је њихово дејство учинило непрецизним”, објашњава Трифковић.

Он подсјећа да су наредни напади НАТО авијације били усмјерени на нишански центар Војске Републике Српске на Чаваринама код Сокоца који су успјели да униште, јер су имали снимљене све локације, након чега су летјели много слободније и на малим висинама.

“Тако им се и десила она глупост када су наши војници 'иглом' погодили супер савремени авион 'мираж 2000', понос француске авијације у то вријеме. Незванично, након обарања тог авиона, пропао је аранжман Француске са Алжиром о продаји оружја и опреме вриједан око 200 милијарди долара”, каже Трифковић.

Нажалост, каже он, након тога, дејства НАТО авијације постају све убитачнија и прецизнија, при чему је наша ПВО скоро па била немоћна, јер су их ометали супериорнијом техником, а користили су и један мали “авакс”, који је све вријеме кружио високо изнад српских положаја, при чему је један гађао из своје топовњаче, док је велики, класични “авакс” био изнад Мађарске.

“Тај мали 'авакс' тукао нас је једне ноћи са око 60 пројектила калибра 120 милиметара, а као посљедица њиховог разарајућег дејства били су кратери на земљи чији је пречник био око два метра. Тада су нам запалили и заштитне куполе радарских антена, али ми нисмо имали снаге да им се супротставимо, а као командант био сам приморан да војнике склањам на безбједна мјеста, да и они не буду лака мета, као наши објекти.

Не могу рећи да је НАТО имао циљ и директно убијање српских војника, јер да су то намјеравали, гађали би наше објекте за боравак људи, што нису чинили, јер су им мета били искључиво објекти нашег радарског система”, каже Трифковић, додавши да је тада на челу Ратног ваздухопловства и ПВО бивше ЈНА био и хрватски генерал Антон Тус, који је имао све податке о локацијама српске војске и њеним капацитетима, што је сасвим сигурно пренио мултинационалним снагама.

Након Јахорине, истиче он, услиједило је бомбардовање Пала, Јахоринског потока, Лукавице...

“Међутим, оно што се дешавало након окончања бомбардовања, такође је поражавајуће и погибељно дјеловало на наше људе. Наиме, вјероватно због елементарног незнања, појединци одлазе на мјеста погођена бомбама са осиромашеним уранијумом и сакупљају жељезо, алуминијум и друге метале са жељом да их продају као секундарну сировину. При томе, бивају директно изложени радијацији која оставља трајне посљедице по њихово здравље, али и животе. Лично сам интервенисао код локалне полиције да спријечи такво понашање и укаже људима на опасности по њихово здравље, тим прије јер сам се и сам увјерио каква је разорна моћ тих кумулативних бомби које су садржавале пенетраторе са осиромашеним уранијумом, а знао сам и за накнадно опасно дејство”, каже Трифковић.

Он се с тугом присјећа човјека који је возио пуну приколицу тог материјала, а с којим је било и његово дијете.

“Нажалост, то дијете је касније умрло од посљедица изазваних убитачним дејством осиромашеног уранијума. Од зрачења тих смртоносних такозваних алфа-честица помрли су многи наши суграђани, а велики број њих трајно је оболио. И овај пут се са великом тугом сјећам и одајем пошту петорици наших младића из околине Пала, који су директно погођени пројектилом НАТО авиона и који су погинули на нашем објекту на Равној планини”, нагласио је Трифковић у изјави за Срну.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица