Ријетко ко се волио као Ленка и Лаза Костић

Називали су је пјесниковом музом, вилом, а Милан Кашанин, велики историчар књижевности, рекао је да је она пресудна у животу пјесниковом и тако важна по историју књижевности. Захваљујући Ленки, настала је једна од најљепших пјесама српске књижевности - "Санта Мариа делла Салуте". Исидора Секулић назвала ју је најсилнијом љубавном пјесмом, која, иако је настала у епохи романтизма, представља вјесницу симболизма.

Ленку Дунђерски (1870 - 1895), најмлађу од петоро дјеце Лазара и Софије Дунђерски, најбогатијих и највећих српских добротвора, српски пјесник упознао је још као дјевојчицу у њеној родној кући, као велики породични пријатељ и кум цијењене породице из Србобрана. Никада у друштво укалупљен, Костић долази у сукобе са званичном политиком у Србији, 1884. године на позив кнеза Николе иде на Цетиње, гдје ради као уредник званичних црногорских новина, те све до 1891. године не виђа најмлађег члана куће Дунђерски. На позив Лазара Дунђерског, након несугласица у које је упао и на Цетињу, овај пјесник екстроверт, "с нечим аристократским у изгледу и понашању, свјетски човјек према коме су његови пјеснички другови изгледали као провинцијалци" долази на породично имање Дунђерски у Челареву.

Ту Лаза, вјечити миљеник жена, затиче 21-годишњу дјевојку, која је за вријеме његове црногорске саге завршила школу за енглеске госпођице у Пешти, виши васпитни завод у Бечу, много путовала, школовала свој глас, о коме су сви са дивљењем причали, свирала клавир, научила неколико језика, вољела коње и јахање.

Дјевојка чија "плава коса и очи, и струк, нису остављали равнодушним ни младиће у Бечу", како је записала у свом дневнику, била је самостална, друштвена дама завидне љепоте гласа. Њену несвакидашњу појаву освојила је још мање честа пјесникова личност. А овај интелектуалац, доктор права, новинар, књижевник, есејиста и пјесник, адвокат, професор новосадске гимназије, први преводилац Шекспира у Србији, послије Доситеја највећи полиглота, али и романтичар који је највише пута бивао хапшен или се налазио пред хапшењем, имо је чиме да буде освојен.

Проблеми су већ настали, Ленкина мајка Софија већ се по Новом Саду жалила да јој Лаза растјерује просце, а на Лазино питање Ленки зашто никог ваљаног не одабере и не уда се, она одговара: ако би већ морала, морао би тај неко бити као он.

Немоћан да било шта промијени, Лаза тражи сламку спаса. Како му је некада Ленка рекла да се диви Николи Тесли, он пише великом научнику кога је упознао у Пешти да му је нашао одличну прилику. Тесла није много размишљао. Он је вјенчан с науком.

Ту је и дио дневника Ленкиног, који отворено говори о препрекама које су гушиле Костића. На њено питаје зашто се не би удала за њега, пјесник одговара: "Ја сам стар и недостојан Вас. Ни по чему Вас нисам достојан."

Да би побјегао од својих осјећања, одлази у манастир Крушедол, још једном пише Тесли, али све је узалуд. У манастиру, гдје је остао четири године, пише прву пјесму посвећену Ленки – "Госпођици Л.Д.". У њој се јасно види пјесниково осјећање недостојности да буде просац савршене љепоте. Лаза прави посљедњи очајнички корак. Жени се Јулијаном Паланачки, богатом 46-годишњом мираџиком, својом вјереницом већ 12 година, која га је вјерно чекала. Кум на вјенчању 54-годишњем Лази био је Ленкин отац, Лазар Дунђерски.

На брачном путовању у Венецији Лазу затиче вијест о Ленкиној смрти. Према званичној верзији, умрла је од тифусне грознице у Бечу, а посљедњи редови забиљежени у њеном дневнику могу упутити и на сумњу да је млада жена сама себи прекратила муке. Скрхан од бола, Костић утјеху проналази у цркви Госпе од Спаса - Санта Мариа делла Салуте, а 15 година касније објављена је грандиозна пјесма с називом ове цркве у наслову.

Ленка је умрла на Светог арханђела Михаила, када вјерници масовно долазе у Венецију да се поклоне православној икони Богородице, донесеној с Крита. Прије смрти Лаза је са 1.000 круна завјештао манастир Крушедол да се сваке године на дан Арханђела чита молитва за спас душе Ленке Дунђерски и исто толико манастиру Раваница у Врднику да се на Видовдан моли за покој душе Јулије Паланачки. Лаза је умро 1910. године, годину дана након смрти своје супруге и објављивања химне љубави "Санта Мариа делла Салуте". Посљедњих дана живота Ленка му је редовно била у сновима, чак је вјеровао и да будан чује њене кораке. Цијели свој живот и хтјења преточио је у пјесму са именом италијанске цркве у наслову, у којој је љубав основни принцип живота, мјесто сусрета њега и Ленке и послије смрти. Рефрен "Санта Мариа делла Салуте", најважнији елемент звучности пјесме, постаје и тајна формула којом пјесник дозива своју драгу, разбија пустош насталу послије смрти виле од које "лепшу не виде свет".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.