Помирио је Исток и Запад и једини који је побједио Чак Нориса

Оне који Брус Лија доживљавају као мајстора борилачких вјештина могли би да се изненаде чињеницом да је његова страст била филозофија. Још више изненађују размјере његовог познавања источњачке и западњачке филозофије.

До његове појаве на великим екранима Азијати су у америчким филмовима глумили злочинце, подређене раднике и комедијаше, а мршави дјечачић, правог имена Ли Јун-фан, из предграђа Хонг Конга, постао је прва азијска суперзвијезда која је заувијек промјенила њихову перцепцију у свијету.

Чак и 45 година послије његове смрти (20. јула 1973.) Лијева популарност јача је него икада. Он није био само велики глумац и икона борилачких филмова, него и културни феномен који је утицао на популарну културу више него било ко до тада.

С филозофијом се упознао у 13. години кад је почео да проучава кунг фу, а наставио је да се усавршава на факултету у САД-у учећи источну, западну, античку и модерну филозофију како би спојио физички и филозофски приступ у своју сопствену борилачку вјештину - Џет Кун До. Није био само борац него и мислилац који је створио смјернице примјењиве не само на борилачке вјештине него и на све у животу.

Борбу је учинио забавном, драматичном, али и осјећајном, а много је говорио само кроз држање тијела и поглед. Једном је озбиљно повредио леђа док је вјежбао веома посебан покрет, па је током опоравка написао чак неколико књига о борилачким вјештинама, а своје учење је сваки пут покушавао да укључи у филмски сценарио.

Колику менталну стабилност и борилачки дух је посједовао, потврђује то што је са шездесетак килограма могао да ради склекове на само једном прсту, као и склекове с додатним “стокилашем” на леђима.

Први је на филму користио кунг фу без специјалних ефеката, а толико је био брз да су након снимања морали да успоре његове борбе како би изгледале што природније на филму. Да би доказао своју брзину, развио је трик у којем би особа држала новчић и затворила руку, а у исто вријеме Ли је успијевао да отвори длан и чак замијени тај исти новчић.

Многи су га изазивали, али он би увијек из окршаја изашао као побједник. Често је тренирао велике борилачке звијезде који су касније постали славни и једини је побједио Чака Нориса, с којим је наставио да размијењује технике и идеје.

“Током снимања једне сцене Брус ме је случајно ударио штапом по глави и све ми се зацрниело пред очима. Када сам успијео да их отоврим, Брус је наставио да глуми, али чим је редитељ зауставио снимање, брзо ми је пришао, почео да се извињава и узео ме у наручје. Никад нисам био плачљивко, али тај једини пут сам претјерао у својој реакцији како би ме Брус Ли што дуже тјешио”, присјећа се Џеки Чен, који је тада био млади глумац.

Ли је био успјешни плесач и првак Хонг Конга у плесању ча – ча-ча, који је током вожње бродом у САД путницима првог разреда давао часове плеса како би зарадио додатни новац, јер је у Сијетл 1958. године кренуо са само стотину долара у џепу.

Упркос невјероватним борилачким вјештинама, био је обожаватељ ватреног оружија и посједовао је неколико комада у сврху самообране, а кроз филм је популаризовао азијско хладно оружје нунчаке.

Волеи је и сапунице, и тада популарну “Општу болницу”, а када би пропустио епизоду постајао је веома раздражјив. “У змајевом гнијезду”, његов највећи филм, објављен је само четири недјеље након његове смрти. Био је то хит који је створио суперзвијезду чији је утицај неповратно промијенио свијет.
 

Његов четврти и посљедњи филм који је снимио био је први на енглеском језику и поставио га на свјетски ниво.

Ли је умро у 32. години од едема мозга и његова смрт се сматра веома бизарном. Док су многи тврдили да су криви Они (јапански назив за демоне), неки су сматрали да је био проклет, те да се то проклетство пренијело и на његовог сина Брендона Лија који је убијен током снимања филма “Врана” 1993. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.