Пјер и Марија Кири: Генијална љубав великих умова

Агенције
Пјер и Марија Кири: Генијална љубав великих умова

На почетку “Сонета 116” велики Шекспир каже да не постоји разлог зашто се у браку не би спојила два велика ума. И заиста, без драме, непрестаних емоција и бурних преокрета, родила се и трајала љубав два генија - Марије Скодовске и Пјера Кирија.

Он је био Француз, рођен у имућној и образованој породици, која је на вријеме препознала црту генија. Са 19 година је дипломирао физику, а са 36 постао универзитетски професор. Она је дошла из сиромашне, али академски напредне породице са дугом традицијом у просвјети.

На вечери код заједничког пријатеља упознала је студента докторских студија Пјера Кирија. Опчињен њеним интелектом, Пјер је препоручује свом ментору Анрију Бекерелу, који јој предлаже истраживање руде уранијума. У истраживању јој се убрзо придружује и Пјер. Већ сљедеће, 1895. године, Марија се удаје за њега. Дубоко посвећени породици и науци, живјели су живот у добровољном сиромаштву и напорно радили. Њена докторска истраживања усмјерена на феномен зрачења уранијума била су, дословно, рударски посао. У трошној шупи, уз покварену пећ под кровом који је прокишњавао, Марија и Пјер су прерадили преко 20 тона сирове руде уранијума трагајући за зрном елемента који је уранијуму давао варијабилна радиоактивна својства. У јулу 1898. године успијевају да дешифрују дјелић енигме открићем полонијума, новог хемијског елемента који је добио име по Маријиној домовини. У децембру исте године откривају мале количине још једног новог елемента с интензитетом радијације вишеструко већим од уранијума. Називају га радијум.

Нови елемент није имао боју на дневном свјетлу. Отишли су кући, попили чај, успавали кћеркицу, замолили Пјеровог оца да је причува и вратили се у своју шупу. Радијум је у мраку свијетлио као божићна јелка. Његова својства су била натприродна, његови зраци су пробијали и најнепрозирније материјале. За само један сат је производио количину топлоте способну да отопи лед исте тежине и одржавао своју температуру за десет степени вишу од температуре окружења. Био је заразан, све што би дошло у додир с њим постајало би радиоактивно. Јео је туморе. Интересовање доноси новац. Патентирање методе издвајања радијума је тада могло да омогући финансијски комфор и њима и њиховим потомцима. Пјер је о томе разговарао с Маријом. Категорички је одбила. Знање није својина, оно припада цијелом свијету.

У Француској нису били нарочито признати, али су се низале свјетске награде и признања. Примали су их са достојанственим миром, присуствујући гала вечерима у својој свакодневној, изношеној одјећи. Он је био научник коме се праштала модна ексцентричност, њу су осуђивали због одсуства заинтересованости за моду, помањкања женствености и љупкости.

На једном свечаном пријему Пјер јој је шапнуо:

“Шта мислиш, колико би лабораторија од оне дијамантске огрлице могло да се направи?”

У том правцу су се кретали сви њихови снови о материјалном. Све се промијенило 1903. године. Марија је постала прва жена на свијету која је одбранила докторат из физике. Исте године су она, Пјер Кири и Анри Бекерел добили Нобелову награду. Он је добио катедру на Сорбони и лабораторију Кири, у којој је истраживања водила Марија. Трагедија се десила убрзо, већ 1906. године. Враћајући се из лабораторије, Пјер је са смрсканом лобањом завршио под точковима коњске запреге.

Марија се с тугом борила тихо и ненаметљиво. Дуго је чувала његову крваву одјећу, не могавши да се растане од трагова посљедњих тренутака његовог постојања. Усмјеравала је кћерке на пут науке, водила бригу о Пјеровом оцу и сама наставила да ради. Маријина и Пјерова старија кћерка Ирена Жолио Кири постала је изузетан академик и добитник Нобелове награде из хемије за синтезу нових радиоактивних елемената 1935. године. Марија Кири је именована за начелницу Одељења за физику на Сорбони, наслиједивши Пјера на том мјесту. Њено прво предавање је изазвало толико интересовање да су га многи студенти слушали и из ходника. Наставила је да предаје од теме на којој је Пјер стао. Друга Нобелова награда је дошла 1911. године, пред рат. Током рата постаје шеф војне медицинске коморе, која је успоставила прве рендгенске станице. Сама је возила ауто с мобилним рендгеном и обучавала љекаре у хируршким амбулантама да га користе. Хирурзи су добили непроцјењиву помоћ у лоцирању шрапнела унутар тијела рањеника.

Под Маријиним надзором вршена су испитивања лијечења рака помоћу радиоактивности и основана нова грана хемије - радиохемија. Након рата, 1925. године, она помаже отварање Варшавског института за радијум у Пољској. Марија је умрла у Француској 1934. године од апластичне анемије. Нема сумње да је обољење било посљедица излагања радијацији, о чијим се штетним ефектима још недовољно знало. Цјевчице радиоактивних изотопа су јој увијек биле у џеповима, а мало радијумових соли на сточићу поред кревета, да јој свијетле у мраку. Сахрањена је поред Пјера.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана