Пет српских теорија завјере о Черчилу

Пет српских теорија завјере о Черчилу 22.05.2018 19:16 | Агенције

Провјерили смо пет најпопуларнијих теорија завјере о Черчилу и Србима – једна од њих је тачна.

Срби, као и многи други народи, воле теорије завјере, а занимљиво је да се многе од њих везују за британског државника Винстона Черчила.

Интернет и друштвене мреже су посљедњих година дале крила теоријама завјере, али већина њих је много старија од Фејсбука и Твитера, а многе ће их и надживјети.

Међу дуговечније теорије завјере, од којих неке досежу више од сто година у прошлост, спадајуу оне које се везују за Черчила и његову улогу у историји Србије и Југославије.

Одабрали смо пет најпопуларнијих и замолили два реномирана историчара - Пола Адисона са Универзитета у Единбургу и Предрага Ј. Марковића , доктора историјских наука са београдског Института за савремену историју - да их прокоментаришу.

Черчил је био ванбрачни син краља Милана?

Теорија по којој је Черчил плод љубавне афере краља Милана Обреновића и Черчилове мајке Џени (рођ. Џером) спада међу најстарије и најпопуларније.

Она проистиче из чињенице да је краљ Милан заиста познавао Џени и да је (судећи по дневницима њене сестре) неко вријеме био у вези с њом. Она га описује као “једног од најнецивилизованијих људи које је икад упознала”, али признаје да их је обије фасцинирао.

Обоје су се кретали у европском високом друштву и били склони авантурама, тако да ова теза на први поглед делује вјероватно. Проблем су године: Черчил је рођен 1874, у вријеме кад је Милан имао 82 године.

“Идеја да је Џени искорачила из вејридбе са лордом Рандолфом како би обновила везу - ако је везе било - са остарелим краљем је романтична прича искључиво за српску употребу”, каже професор Адисон. “Ипак, ласка што Срби својатају Черчила”.

Предраг Марковић такође одбацује теорију, али додаје да је она само једна од многих сличних. “У тим митовима су Срби увијек плодни пастуви, па тако постоји и прича да је Јанош Хуњади, највећи мађарски јунак, био син Цара Душана”.

Тито је био ванбрачни Черчилов син?

За разлику од већине осталих, овој теорији се зна поријекло. Лансирао ју је Отац Тадеј (1914-2003), монах кога су многи сматрали свецем и приписивали му видовитост.

Тадеј је у једном разговору поменуо да је исповиједао неког човјека кога је опсио “злодух”, који му је преко тог човјека испричао да је Тито син “Черчила и неке јеврејске проститутке”.

“Зато је Черчил послао законитог сина Рандолфа Титу - да се браћа упознају”, говорио је Тадеј, који је сем тога тврдио да је Тито био масон и да је “имао задатак да осакати Србе”.

Обија историчара одбацују овај мит као неоснован, јер није поткрепљен ниједним јединим доказом. Теорија, међутим, остаје популарна: ако укуцате “Отац Тадеј Тито” у претраживач, добићете преко 20 000 резултата.

Черчил је мрзео Србе јер је у Београду добио батине?

Ову причу помиње архитекта Александар Дероко, у књизи “Мангуплуци око Калемегдана”, издатој 1987, мада је вјероватно много старија. Догађај се наводно десио 1910, када се Черчил чувеним возом Оријент Експрес враћао из Истанбула у Лондон и зауставио се у Београду на неколико сати.

Пар године прије тога, Черчил је у енглеским новинама написао нешто што је пренијела српска штампа, а што је јако разљутило поручника Воју Танкосића, истакнутог члана “Црне руке” и четничког војводу. Он се тада заклео да ће “том Винстону показати његовог бога” ако се икад сретну.

Кад је чуо да Черчил седи у “Грчкој Краљици” на почетку Кнез Михајилове “Танкосић као без душе дотрчао до кафане и испсовао и ишамарао надобудног Енглеза, тако да га је морала жандармерија отпратити до воза. Инцидент је након званичних извињења изглађен, а касније, због каријере коју је начинио Черчил, о томе се није смјело ни говорити”, писао је Дероко.

Поборници ове теорије вјерују да је Черчил од тада замрзио Србе и да је овај догађај пресудно утицао на политику коју је Черчил водио према Србији и, касније, Југославији.

Професор Адисон каже да је теза да је Черчил мрзио Србе “апсурдна”. “Знамо да је Черчил 1910. Био у Истанбулу, али не зна се како се вратио у Лондон и да ли је пролазио кроз Београд”, каже он.

“Да је био нападнут, дигао би дреку до неба и сигурно по повратку у Лондон тражио казнене мјере према Србији”. Черчил је, наиме, 1910. већ био министар унутрашњих послова у британској влади, па овакав инцидент никако не би прошао без посљедица.

Марковић каже да је ова теорија, осим што је нетачна, “опасна”, јер подгрева мит о црнорукцима као опасним момцима “који никога не бренују и сваког могу да псују и шамарају”. Он додаје да је ова теорија “посебно злоћудна” кад се повеже са савременим наслиједницима “Црне руке”, као што су убице Зорана Ђинђића.

Иза 27. марта 1941. стоје Британци?

Према овој теорији, војни пуч којим раскинут пакт са Хитлером, а на престо доведен малолетни Петар Други, организовала је британска тајна служба. Тиме је Југославија гурнута у непотребан рат са Њемачком, током кога је претрпела страшне људске губитке, а највеће жртве били су Срби.

Оба историчара се слажу да је ова теорија тачна, али само у дијелу који се односи на улогу СОЕ (Службе за специјалне операције), коју су понекад звали и “Черчилова тајна армија”.

Британски агенти били су у вези са пучистима и дјелимично су финансирали удар, мада је, каже Марковић “новац отишао другим људима”, а не онима који су учествовали у преврату.

Проблем настаје када се као мотив за британску тајну операцију, у складу са претходно наведеном теоријом, учита Черчилова “мржња” према Србима. “Черчил је дјеловао стратешки, желио је да омете Хитлерове операције на Балкану”, каже професор Адисон. Марковић додаје да је улога СОЕ донекле преувеличана и да би до раскида са Хитлером можда дошло и без страног мијешања.

“Одушевљење које је избило када је оборена проосовинска влада, никаквим новцем није могло да се плати. Црква, сви интелектуалци, скоро цео српски народ су еуфорично одбацили Тројни пакт. И на снимцима и по сведочењима, изгледало је као да се Београд спрема за славље, а не за рат са Хитлером”, указује он.

Черчил је издао Дражу Михајловића јер је мрзио Србе?

Ова теорија, по којој је Черчил 1943. године обуставио подршку четницима и определио се за Хрвата и комунисту Тита како би онемогућио стварање српске националне државе, складно се уклапа у све претходне.

И Адисон и Марковић се слажу да су Черчилови мотиви били стратешки, а не лични. “Черчил је 1943. године увидео неколико ствари. Прво, партизани су уживали бољи углед међу несрпским народима. Друго, били су борбенији. Треће и најважније, знао је да ће у Југославију стићи Црвена армија, а не Британци. Требало је имати утицај на штићенике Црвене армије, партизане”, каже Марковић

Марковић додаје да су “од три пробританска покрета отпора у окупираној Европи, оног у Пољској, у Југославији и Грчкој, Британци жртвовали два због добрих односа са Совјетима: пољску Армију Крајова и покрет Драже Михаиловића”.

На крају, закључује он, “то у ствари нису неколико теорија, него једна, а циљ је да се историја персонализује и сведе на нечије личне мотиве и осећања. Тај приступ је заводљив, али погрешан”.
 



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица