Пет највећих хиперинфлација у историји

Цијене су достигле највиши ниво у августу, са растом од 65.000 процената годишње, каже Стив Хенке, професор примијењене економије на Џон Хопкинс Универзитету у Балтимору и један од водећих свјетских експерата за хиперинфлацију.

Под предсједником Николасом Мадуром, инфлација је око 150 одсто мјесечно, каже професор Хенке – хиперинфлација је стање у ком је мјесечна инфлација виша од 50 процнета и када присутна дуже од 30 узастопних дана.

Венецуела се на Хенке-Красовој свјетској листи инфлације нашла први пут у новембру 2016. када су цијене порасле за 219 одсто и удвостручавале се сваких 18 дана.

Ситуација се од тада погоршавала и усред озбиљног недостатка хране и лијекова, грађани су сада присиљени да плаћају свакодневне намирнице у свежњима новчаница.

Док је Венецуела тренутно једина земља на свијету која се суочава са хиперинфлацијом, до сада је у свијету било најмање 58 таквих епизода.

У пет најгорих случајева, налази се и југословенска хиперинфлациона епизода и то на трећем мјесту.

1. Мађарска 1946.

• Дневна стопа инфлације: 207 одсто
• Дуплирање цијена сваких 15 сати

У Јулу 1946. инфлација у Мађарској достила је невјероватних 41,9 билијарди одсто, што је највећа хиперинфлација икад забиљежена.

Како су се цијене удвостручавале сваких 15 сати, шта год да су људи имали у својим новчаницима ујутру, увече би било двоструко мање.

Други свјетски рат избрисао је 40 одсто мађарског богатства, 80 одсто Будимпеште је уништено, жељезничеке пруге и путеви су бомбардовани, а влада је морала да милионе у компензацији након рата.

Земља је неколико пута покушала да учврсти валуту, током чега су становници престали да разликују новчанице по вриједности, већ су их умјесто тога разликовали по боји.

Влада је 1. августа 1946. отпочела радикални програм стабилизације, који је укључио драстичну реформу пореза, опоравак златних средстава у иностранству и увођење нове валуте, форинте, подржане златним резервама и свјетским валутама. Када је ступила на снагу, једна форинта је вриједјела 400 квадрилиона старе валуте (квадрилион је број 10 иза кога слиједи 24 нуле).

2. Зимбабве 2008.

• Дневна стопа инфлације: 98%
• Дуплирање цијена сваких 25 сати

Након контроверзног програма реформе земљишта, који је укључивао експропријацију имовине бијелаца крајем деведесетих, Зимбабве је доживио оштар пад пољопривреде.

Ситуација је постала гора скупим учешћем у Конгоанском рату 1998. и ефектима санкција Сједињених Држава и евроспских земаља против владе Роберта Мугабе 2002. године.

Како је деценија прошла, цијене су почеле да расту. У новембру 2008. месечна инфлација је достигла 79 милијарди процената.

Продавнице су повећавале цијене неколико пута дневно. Колапс економије значио је и честе рестрикције воде и струје, редове испред банака и бензинским станицама и огромну несташицу хране у супермаркетима.

Многи су одлазили у Јужноафричку Републику или Боцвану да купе основне намирнице, а амерички долар и јужноафрички ранд дефакто су постале валуте у земљи.

Банка резерви Зимбабвеа је 2009. напустила је сопствену валуту и усвојла амерички долар и јужноафрички ранд као главно средство размјене

3. Југославија 1994.

• Дневна стопа инфлације: 65 одсто
• Дуплирање цијена свака 34 сата

Треће мјесто на овој, не баш славној листи, заузела је Југославија. Редови испред продавница, шверц намирница, горива, празни рафови – не баш тако давна прошлост за овдашње подручје.

Због распада државе, губитка јединственог тржишта и конфликата, влада је почела да штампа новац, како би попунила рупе. Неконтролисани јавно тошење, неефикасност, корупција и санкције Уједињених нација 1992. и 1993. појачали су проблем.

Почетком 1994. цијене су мјесечно расле за 313 милиона процената. Људи су журили да потроше новац чим приме плату – многи су робу куповали у сусједној Мађарској. Обесхрабрени покушајима контроле цијена, пољопривредници су зауставили производњу. Дилери новца могли су се срести по улицама.

Као начин за смањење социјалног незадовољства и преговарање о престанку санкција УН-а, предсједник Слободан Милошевић је на крају пристао да усвоји нову валуту – нови динар – уз подршку злата и девизних резерви.

4. Њемачка 1923.

• Дневна стопа инфлације: 21 одсто
• Дуплирање цијена на свакатри дана и 17 сати

Крај Првог светског рата 1918. Њемачку је оставио са огромним дуговима и трошковима обнове. Влада је почела да штампа новчанице у националној валути, марки, како би ојачала валуту и платила дугове.

Како је све више новчаница штампано, њихова вриједност је падала. Али највећа криза је ступила након што је Њемачка пропуштала плаћање дугова 1923, што је довело до тога да француске и белгијске трупе заузму долину Рур, немачку индустријску централу, да траже исплату у тешким средствима.

Октобра 1923. мјесечна инфлација достигла је 29.500 одсто – а цијене су се дуплирале на свака три-четири дана. За векну хљеба, која је у јануару те године коштала 250 марака, у новембру је требало издвојити 200 милијарди марака. Људи су плате паковали у кофере.

Настале су и анегдоте које илуструју драматичну ситуацију: једна особа је оставила кофер без надзора да би касније сазнао да је лопов украо кофер, али не и новац; отац је отичао у Берлин да купи ципеле, али када је стигао могао је за тај новац да наручи само шољу кафе и купи повратну карту до куће.

Касније те године влада је увела нову валуту, рентенмарку. Цијене су стабилизоване и касније су и њемачки повјериоци пристали на реструктуирање ратних дугова.

5. Грчка 1944.

• Дневна стопа инфлације: 18 одсто
• Дуплирање цијена на свака четири дана и 6 сати

На грчку економију доста је утицала окупација током Другог свјетског рата. Већ су се осјећале посљедице неколико напада крајем 1940. године, прије него што је земља заузета у прољеће 1941.

Окупатори су узимали сировине, стоку и храну, а влада је била приморана да прихвати трошкове окупације.

Пад пољопривредне производње довео је до великих недостатака хране у градовима и периода познатог као велика глад. Смањење пореза допринијело је повећању инфлације, која је у новембру 1944. достигла врхунац од 13.800 одсто месечно.

Иако повећање цијена није било толико интензивно као у послератној Мађарској или Њемачкој, напори за стабилизацију Грчке су трајали дуже. После ослобођења у октобру 1944. године, влада је током осамнаестомесечног периода три пута покушала да стабилизује цијене, прије него што је постигла одређену стабилност кроз фискалне реформе. кредите и нову валуту.

(Б92)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.