Депеша “Деди”: Тито је знао какви се злочини дешавају у Јасеновцу?

novosti.rs
Депеша “Деди”: Тито је знао какви се злочини дешавају у Јасеновцу?

Посљедњих деценија написано је мноштво чланака, објављено прегршт књига и студија о томе да је први човек југословенских комуниста Јосип Броз Тито до краја Другог свјетског рата веома мало знао не само шта се стварно дешавало у јасеновачком логору, већ и о масовним покољима усташа над Србима у НДХ.

Па, кад је тако, вратимо се у 1942. годину. Други свјетски рат је у пуном јеку, ратно рјешење се не назире. Силе Осовине не попуштају ни на једном фронту. Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда налази се на територији Павелићеве државе.

Јасеновачка фабрика смрти је на врхунцу. Кажу да је то била ледена година, посебно посљедњи мјесец, децембар. И тог децембра појављује се посљедњи број “Пролетера” - органа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, пошто је у Бихаћу склопљен костур будуће нове револуционарне власти, пишу Новости.

Бави се и актуелном ситуацијом: “Перспектива која се указује народима Југославије од стране лондонских избјеглица врло је црна и представља страшну опасност за све оне народе који су били угњетавани од постанка Југославије. Жандарски кундак и четничка кама било би главно средство те лондонске избјегличке владе за уједињавање народа Југославије, када би се она којом несрећом поново докопала власти у Југославији... Македонци, Арнаути, Хрвати, муслимани итд. са стрепњом се питају - па шта ће бити са нама ако се поврати оно старо? Лондонска избјегличка влада већ пријети, четници већ кољу гдје могу уз помоћ окупатора и брусе каме за још страшније покоље - то је оно чега се сви народи боје. Али, ми довикујемо свима, нека се не боје, спас од свега тога је могућ и то једино на тај начин, ако се већ сада, одмах, без оклијевања, узме пушка у руке и пође у свети бој кога бије наша јуначка народноослободилачка војска против окупатора, за слободу и равноправност свих народа Југославије.”

Четници кољу и оштре каме, али за Јосипа Броза у цијелом овом тексту Јасеновац и крашке јаме препуне закланих српских сељака не постоје. Отуд, ваљда, оним споменутим идеолошким занесијењацима увјерење да њихов вођа није знао за усташке злочине.

Да ли је то било баш тако? Ако лаже коза, не лаже рог - каже стара пословица. Перо Симић, новинар, публициста, некадашњи главни уредник “Вечерњих новости”, најпознатији Титов биограф, пронашао је у московским архивама депеше које је Броз слао Коминтерни прије децембра 1942. године из којих се види да је и те како био упознат шта се дешавало у Јасеновцу. Тако 4. априла 1942. он јавља Москви да се “најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу”. Извјештава да је “џелат Павелић у овај концентрациони логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске”. Партизански вођа ниједном ријечју не помиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. У депеши пише да је од тих 10.000 “најбољих синова Хрватске остало свега још хиљаду и по живих”, а да су “сви остали били подвргнути ужасним мучењима и убијени”. На самом крају извјештај је допуњен једном реченицом да “саме усташе признају да је од почетка њиховог доласка на власт у Хрватској убијено пет стотина хиљада људи, већином Срба”!

Пет мјесеци касније, 15. септембра 1942, из Титове депеше “Деди” (Коминтерни), види се да су партизанске јединице из логора Јастребарско, код Загреба, ослободили “600 (српске) дјеце с Козаре”. Међутим, врховни командант четири дана касније шаље исправку и додаје да је заправо ослобођено “900 козарачке дјеце, а не 600”. Истина је да су партизани тада из логора у Јастребарском спасли 272 козарачка дијетета.

У септембру 1942. Броз је лично обавјештен шта се дешава у Јасеновцу од Андрије Хебранга, тадашњег секретара КП Хрватске и Младена Ивековића, којег су усташе, са тридесетак других логораша, пустиле из Јасеновца у замјену за двојицу усташких функционера.

Крајем лета, те исте године, и Милован Ђилас је писмено реферисао Титу о усташким злочинима у западној Босни:

“Оно што сам видио тог јутра (у селу Урија у западној Босни), а о чему сам и читао и слушао, тако ме је запањило својим ужасом. Све је то ипак изгледало другачије него када се чита. Најприје смо крај пута, под крошњом огромне крушке, наишли на два сељака. Лежали су на трави, у хладу. Убијени су у потиљак, куршуми су изишли испод десног уха и отворили ране, тако велике да је из њих исцурио мозак. Ту је убијено још шест сељака”.

“Пошли смо даље путем, с обје стране живице од љесковог жбуња и папрати, и, наједном, насред пута, десет-дванаест лешева. Чини ми се само два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса - колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечије мокраће. Чинило се да је слама још топла од дјечијег тијела. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лобањи. Мозак - да ли тог дјетета? - управо мало густе бијеле каше, лежало је поред главе, с комадима меса. Дијете без лобање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана