Душан Весић, аутор књиге о Маргити Стефановић Маги: Једини противник новог таласа је био хероин

nezavisne.com
Душан Весић, аутор књиге о Маргити Стефановић Маги: Једини противник новог таласа је био хероин

Црна принцеза југословенског рокенрола, велика умјетница, жена у послу којим се углавном баве мушкарци, геније архитектуре који се овим послом није бавио, особа коју су наркотици одвели на криви пут и у смрт - неки су од описа који иду уз име Маргите Стефановић, клавијатуристкиње легендарног бенда “Екатарина Велика” (ЕКВ).

О њеним животним изборима и проблемима за “Независне” је говорио Душан Весић, аутор књиге “Маги - Као да је била некад”.

О Стефановићевој је током живота много писано, да би након смрти, 18. септембра 2002. године, постала мит и урбана легенда, у којој се преплићу добра и лоша гледишта о њој као умјетници и особи. Весићева књига је изашла у продају ове године и досад пробудила велико интересовање публике.

“Та идеја о писању књиге се сама наметнула још кад је Маги умрла, али као и увек у животу морале су да се склопе и неке друге ствари да би се дошло до реализације потребе да се пише. Дакле, то је више била потреба него идеја. Пре свега, потреба наше генерације да сама себи објасни шта јој се десило, а онда свих оних који желе да упознају нашу генерацију и то 'златно' време у ком смо живели и радили”, каже Весић.

НН: Чиме се књига “Маги - Као да је била некад” издваја од свега осталог што је досад о њој писано?

ВЕСИЋ: Досадашње књиге отвориле су низ питања па нисам имао другог избора него да потражим одговоре. Већ смо имали књиге о Маги у разним формама. Биографија се наметнула као тежак, али неминован избор. Било би неразумно правити књигу која не би отишла корак даље у односу на претходне.

НН: Који је био највећи животни проблем и најлошији избор Маргите Стефановић?

ВЕСИЋ: Њен највећи животни проблем био је у томе што није разговарала о себи. Била је производ једног патријархалног времена, у којем млади људи нису учили да разговарају о себи, него су учили да се крију од себе. Она је покушала да се сакрије у хероин. А хероин је увек најгори међу свим могућностима избора. То сви знамо.

НН: Колико је културна сцена Београда, Србије и региона изгубила њеним прераним одласком?

ВЕСИЋ: Изгубила је. Тешко је сад рећи колико, јер немамо справу за ту врсту мерења, али изгубила је. Ми смо мала култура, и у Београду, и у Србији, и у региону. Малој култури свако недостаје кад оде, а како нам не би недостајао неко као Маги.

НН: Да ли је било тешко прикупити грађу за ову књигу, с обзиром на то да многи актери живота Маргите Стефановић нису живи?

ВЕСИЋ: Готово да сам хтео да кажем да је већих проблема било са живима. Многи су побегли од разговора о Маги, јер је у њиховом односу с Маги било много дроге. То су данас угледни људи, није им стало да их неко подсећа на мрачне периоде живота. Ипак, без обзира на све те реалне потешкоће, није било ни тако тешко како изгледа, јер су се неки кључни људи одмах јавили да помогну. Било је најтеже све то посложити у једну квалитетну форму. Мало је уметничких биографија на Балкану, женских уметничких биографија готово да уопште нема. Нисам имао од кога да препишем патент па сам све параметре морао сам да постављам.

НН: Како би се по Вашем мишљењу Маргита Стефановић снашла у данашњем систему вриједности и промјенама у друштву у односу на периоде социјализма и каснијег режима Слободана Милошевића када је живјела и стварала?

ВЕСИЋ: Да је Маги данас с ове стране, сигуран сам да би јој било неизмерно тешко да прихвати да се у друштву догодила неминовна смена вредности. Била би разочарана, незадовољна и бунтовна. Али, имала би националну пензију, кров над главом и пристојне приходе од искориштавања њене музике.

НН: Колико нам данас недостају људи попут Маргите Стефановић и Милана Младеновића, има ли у младим генерацијама бунта и отпора?

ВЕСИЋ: Као што можемо лако да видимо - нема. Млади данас радије улазе у неку политичку странку или одлазе у иностранство.

НН: Заложићете се да се бина СКЦ-а зове по Стефановићевој, колико је реално да се то оствари?

ВЕСИЋ: Уметнички гледано, реално је. Политички гледано, не знам. Данас је све политика. Али морамо да пробамо. Морамо да отворимо ту тему, па ћемо видети докле можемо да стигнемо.

НН: Да ли сматрате срамотом то што се ниједна улица у Београду не зове по њој?

ВЕСИЋ: Ко зна зашто је добро да још нема улице у Београду која носи Магино име. Можда то питање напросто није добро промишљено. Можда је боље да се још мало сачека него да је неко брзоплето назвао по њој неку уличицу у неком далеком предграђу и заувек упропастио идеју.

НН: За разлику од периода осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека, хероин према већини истраживања млади данас много мање конзумирају. Зашто је то тако и да ли је ова дрога била највећи противник београдског новог таласа?

ВЕСИЋ: Осамдесетих година прошлог века хероин је био мода деце стабилне средње класе. Деведесетих је био често једина дрога доступна на тржишту. Данас се разне дроге лако налазе, а нема ни стабилне средње класе. Хероин је променио адресу становања. А да ли је био највећи противник београдског новог таласа? Био је. Мада, кад размислим, нови талас неког другог противника није ни имао.

НН: Да ли би у наредном периоду могло да дође до промоције књиге у Бањалуци или у неком другом граду у БиХ?

ВЕСИЋ: Ја сам за, али не могу ја да организујем промоцију у Бањалуци.

Рокенрол без државе не би постојао

НН: Како гледате на тренутну ситуацију у којој је рокенрол у региону и на све већи број цовер бендова наспрам ауторским?

ВЕСИЋ: Рокенрол у региону није ни у каквој ситуацији, јер га углавном нема. А неће га ни бити, јер је највећи успех једног бенда да се наслони на буџете локалних самоуправа и пивске фестивале. Рокенрол је постао уметност која без државних донација не би уопште постојала.

Биографија

Душан Весић је рођен у Београду. Сматра се једним од најважнијих рок новинара Југославије у периоду од 1980. до 1990. године. Био је уредник за домаћу сцену у часописима “Rock” и “Pop Rock”. Био је директор фестивала забавне музике “Београдски шлагер - Менаџер” (1992 - 1995). Од 1996. године бави се видео-продукцијом. Аутор је култног документарног ТВ серијала “Rockovnik” и ТВ серије и филма “ЕКВ - Као да је било некад”. Живи у Београду и Пули.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана