Зашто су фабрике оружја у БиХ у рукама Бошњака

Намјенска индустрија у Босни и Херцеговини предмет је разматрања и дискусија још од априла прошле године, када је тадашњи представник Бошњака у Предсједништву БиХ Бакир Изетбеговић дао своју прву ратнохушкачку изјаву у 2018. години.

Кажемо прву, јер су послије ње услиједиле нове. Тада је Изетбеговић поменуо да БиХ треба да заокружи производњу оружја не само за продају на страним тржиштима, већ и за — „не дај боже”.

Одмах потом услиједиле су информације коме фабрике оружја у БиХ, концентрисане у средњој Босни, највише продају оружје. Испоставило се да највише наруџбина стиже из Саудијске Арабије.

Услиједиле су информације о планском наоружавању паравојних формација Изетбеговићеве СДА, као и откриће складишта оружја код џамије у селу Матузићи код Добоја.

Ратом су пријетили и бошњачки ратни команданти, попут Насера Орића и Атифа Дудаковића, а година ратнохушкачких изјава окончана је Изетбеговићевом изјавом у Зеници, на прослави годишњице оснивања 7. муслиманске бригаде одговорне за низ ратних злочина, да БиХ мора да се наоружава како не би постала лак плијен својим суседима, Србији и Хрватској.

Оно што је проблем у свему, јесте непостојање повјерења и контроле наменске индустрије, која је својим већим дијелом смјештена у регионе у којима готово апсолутну већину чине Бошњаци.

Приједлог из Бања Луке о формирању комисије коју би чинили чланови влада Републике Српске и ФБиХ, а која би извршила контролу производње оружја у фабрикама наменске индустрије у БиХ, у Сарајеву је наишао на неодобравање.

Када се погледају подаци, испада да се фабрике које производе муницију, пјешадијско наоружање, минобацачка и противоклопна оруђа, експлозивне материје, балистичка заштитна средства, оптичка помагала, комплетну војну опрему, па чак и артиљеријско-ракетна оруђа налазе у Коњицу, Сарајеву, Горажду, Травнику и Хаџићима. Самоходна хаубица, најављена од стране Изетбеговића као највећи успјех бошњачке војне индустрије, произведена је. Она има калибар од 155 милиметара, домет до 40 километара и ГПС систем за навођење.

Осим тога, наоружање некадашње Армије БиХ, односно Војске ФБиХ, оперативно је, наводи блогер Марко Ђоковић.

“Бивша СФРЈ углавном је у крајевима централне Босне градила фабрике намјенске индустрије. Друга је ствар односа према намјенској индустрији, који је послије рата био испољен и у Републици Српској, и у ФБиХ. О томе се не говори, али је крајње вријеме да се разговара коме служи то оружје и шта значи Изетбеговићево “за не дај боже‘“, сматра Ћеранић.

Уз све похвале за развој наменске индустрије у Републици Српској, додаје Ćеранић, производња оружја у два ентитета је, како каже неупоредива.

Према ријечима војног аналитичара Славенка Ристића, у ФБиХ су улагали у намјенску индустрију, која у том ентитету има значајну улогу у привреди. То није био случај са Републиком Српском, каже он.

“Можда је то било и намјерно тако. Међутим, ТРБ је сада једна од значајнијих компанија у намјенској индустрији у Републици Српској и ми у континуитету улажемо у нове производе, запошљавамо људе и покушавамо да вратимо намјенску индустрију на мјесто гдје је некада била”, каже Ристић.

Тај нови производ је оклопно возило „Деспот”, представљено недавно на паради поводом годишњице оснивања Републике Српске. ТРБ извози око 99 одсто својих производа, а осим ремонта технике и наоружања, бави се и производњом лаког пјешадијског наоружања. Завод, у власништву једне јужноафричке компаније, са „Деспотом” има велике амбиције — између осталог и представљање овог возила на Сајму наоружања у Абу Дабију, где је Република Српска закупила сајамски простор.

Друга два завода, „Орао” и „Космос”, своју будућност виде у сарадњи са Србијом. Србија је постала сувласник „Орла”, који има амбиције да постане регионални ремонтни центар за руске хеликоптере, док је слично улагање најављено и за „Космос”, који је прошао кроз тежак период, али је, чини се, успио да се консолидује.

„Космос” је у јуну прошле године потписао уговор о ремонту ракетних система из Србије, што би требало да стави тачку на дуготрајну кризу у овој компанији.

Бројеви и поређења између конкурентских фабрика оружја широм БиХ су једно, али како то изгледа када се стави у контекст претњи које долазе од бошњачких политичких и војних првака?

Пријетње изриче не само Изетбеговић, већ и Жељко Комшић и то и сусједним државама, подсјећа Ćеранић, који такву реторику тумачи тежњом да се унитаризација БиХ настави по сваку цијену.

Нагомилавање оружја, према Ристићевим ријечима, није добро ни за регион, ни за БиХ. Међутим, он сматра да се ради више о реторичкој, него о реалној пријетњи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.