КОЛУМНА: Заштита надлежности Српске

 Од бројних порука које су свака од њих упутиле, двије њихове мисли су посебно привукле моју пажњу. Једна је мисао предсједнице Републике Српске која је казала: “Наша обавеза је да бранимо Републику и њене надлежности”. Друга је мисао предсједнице Владе Републике Србије која се мора повезати са оним што је госпођа Брнабић рекла на почетку њеног говора, подсјетивши на ријечи изречене прије сто година од стране Стојана Новаковића (предсједника Владе Краљевине Србије) да “Живот народни не сме да тече како га носе ветрови”. Након што је с правом подсјетила на ову мудрост, госпођа Брнабић је потом такође мудро истакла да “у 21. веку министарства силе за паметне земље су министарства образовања и културе”. Свака од наведених мисли ових жена су не само на мјесту, већ и допуњују једна другу на начин на који желим да укажем у наставку. Наиме, свако ко поштује и воли Републику Српску, па и они који су њени непријатељи, веома добро зна(ју) да она, као и свака друга држава, односно федерална (и конфедерална) јединица, има смисла уколико има државне надлежности које су јој одређене уставом. У супротном, ако држава (милом или силом) остане без својих надлежности, престаје и смисао њеног постојања. Ово је спознаја која је универзална вриједност у правној науци, а нарочито у свијету федерализма, што потврђују два примјера (с два краја наше планете) које сам издвојио за ову прилику. Један од њих је Јужноафричка Република, а други СР Њемачка, који су и те како у вези са оним што овдје желим рећи.

Дакле, у Уставу Јужноафричке Републике као федерације (у трећем поглављу тог устава) прописане су обавезе свих нивоа државне власти (федерације и федералних јединица) да поштују међусобни статус који свако од њих има према Уставу, да неће узети уставне надлежности једна другој, да ће вршити своје уставне надлежности тако да једни другима не закроче у географски, функционални или институционални интегритет, као и да ће међусобно сарађивати у доброј вјери те помагати једни друге. Како је Јужноафричка Република федерација по свом државном уређењу, разумљиво је што је у првом поглављу њеног Устава, као и у случају сваке друге федерације, прописана супремација тог устава, то јест уставна норма према којој је правно ништав сваки пропис или понашање којим се крши тај устав. То значи да је, према слову Устава ове федерације, правно ништав сваки пропис или акт којим би, на примјер, федералне институције преузеле било коју уставну надлежност покрајина као федералних јединица. Како видимо, Устав Јужноафричке Републике у себи има уграђене правне механизме, боље рећи правне санкције, за случај да једна власт неуставно узме надлежност друге власти, што подразумијева и правну одговорност било кога ко се понашао на такав неуставан начин.

Једна од фундаменталних вриједности њемачког уставног уређења јесте федерализам. То не произлази само из званичног назива те државе, већ и из члана 20. став 1. њеног Основног закона (устава - Грундгесетз), којим је прописано да је Њемачка савезна (дакле, федерална) држава. Одмах затим, у члану 20. став 4. Основног закона, дословно је прописано: “Нијемци имају право, ако друга средства помоћи нису могућа, да се супротставе сваком ко покуша одстранити ово уређење”. Како видимо, њемачки устав буквално дозвољава свим Нијемцима да, након што претходно исцрпе правна средства, употријебе и силу против било кога ко би покушао да укине федерализам. То значи да они такву борбу имају право да воде и против савезне власти, ако она развлашћује њемачке федералне јединице од њихових уставних надлежности те их тиме обесмишљава.

Све ово наведох као примјере зато што Република Српска, како показује протекло вријеме, није имала правних механизама да се заштити од бројних случајева неуставног и криминалног отимања њених уставних надлежности. Другим ријечима, наведено правно насиље и криминал нису наилазили на отпор из Републике Српске, па је онај живот народни с почетка овог текста, када је о овоме ријеч (а то је есенција Српске), текао како су га носили вјетрови. Због тога се овом насиљу мора стати украј, јер је наша обавеза да бранимо Српску и њене надлежности. То је потребно учинити на организован и правно рационалан начин, а то је инкриминација од које се све до сада устезала Република Српска, иако има уставно право на прописивање тог новог кривичног дјела, које би било пионирски подухват не само овдје него и у свијету федерализма. Овдје ћу, с обзиром на то да се ради о колумни, изнијети само суштину једне идеје, остављајући по страни бројне детаље. Та суштина се огледа у томе да ради заштите уставних надлежности Републике Српске тим новим кривичним дјелом треба што прије допунити Кривични законик Републике Српске. Кривично дјело би се звало неовлашћено преношење уставних надлежности Републике Српске, а његово биће предлажем да гласи: “(1) Ко без овлашћења или противно овлашћењу Народне скупштине Републике Српске пренесе или омогући да се пренесе нека уставна надлежност Републике Српске на било који други ниво власти у Босни и Херцеговини или изван Босне и Херцеговине, казниће се затвором од двије до дванаест година. (2) Ако је дјело из става 1. овог члана учињено из нехата, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година.”

Када се оваквим одредбама пропише да се пренос надлежности не може вршити без овлашћења Народне скупштине Републике Српске, онда то није само ново кривично дјело које је неопходно, већ је то и својеврсна уставна норма. Њоме би први пут на јасан и недвосмислен начин била одређена институција Републике Српске надлежна да одлучује о овим питањима, без чије сагласности се не смију преносити надлежности, а да се не учини ово кривично дјело. Разумљиво је да то може бити само Народна скупштина, јер једино њени посланици имају демократски изборни легитимитет на основу којег одлучују и о измјени Устава, до чега би нужно долазило ако би Народна скупштина одлучила да пренесе неку уставну надлежност Српске. Уколико се било ко ипак дрзне па поступи супротно свему наведеном, чини озбиљну инкриминацију, која је једнако погубна по Републику Српску као и постојеће кривично дјело напада на њено уставно уређење. Једина разлика је у томе што се ово потоње кривично дјело чини пушком и насиљем, а неовлашћено преношење уставних надлежности је криминал бијелих овратника и кравата. Ако је тако, а јесте, онда се том криминалу мора одговорити истом казном (од двије до дванаест година за умишљај) каква је већ прописана за напад на уставно уређење, док онима који то учине из нехата треба да слиједи нешто блажа казна затвора - од једне до осам година. Ето, то је правно рационалан начин на који треба да чувамо надлежности Републике Српске, односно, казано ријечима с почетка овог текста, не министарством силе, већ образовањем и правном културом.

проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.