Задња битка Ангеле Меркел

У преговорима између Косова и Србије о свеобухватном и закључном споразуму о потпуној нормализацији односа - који се воде под воством ЕУ, а покренути су 2012. на иницијативу канцеларке Меркел - од почетка године је уочљива велика америчка дипломатска офанзива.

У позадини ових преговора је идеја о размјени територија. Ту идеју су у љето 2018. први јавно пропагирали предсједници Србије и Косова, Александар Вучић и Хашим Тачи. Од прије двије године, дакле од почетка завршне фазе преговора, управо је Београд неуморно пропагирао “компромис”. А онда је Тачи први у игру унио идеју о размјени сјевера Косова за Прешевску долину укључујући узајамно формално признавање двију држава. Међутим, нико од троје учесника - Брисел, Београд и Приштина - у тајним преговорима које води Фредереика Могерини, до сада није објавио неки план.

Грешна алијанса балканских ауторитарних вођа

Против те идеје су се изјаснили прије свега њемачка влада и канцеларка, што је наишло на неразумијевање њених заговорника. Зашто би ЕУ и САД биле против таквог споразума, питају се они, ако су обје стране сагласне? Ко би то могао да им забрани и зашто?

Та идеја, тај приједлог је заправо нешто сасвим друго од онога што приказују његови заговарачи: то је ужасан савез двојице ауторитарних балканских вођа са шефицом дипломатије ЕУ и непредвидљивом Трамповом администрацијом. То је савез који первертира политички дијалог и основне принципе деценија Западне стабилизације и демократизације западног Балкана.

Након рата на Косову, управо је Београд одбио било какав компромис утемељен на стварности, укључујући и план изасланика УН-а Матија Ахтисаарија, који је Приштина тада у уставном поретку данашње Републике Косово била приморана унилатерално провести.

Годинама касније је, прије свега, канцеларка Меркел била та која је искористила стремљење Београда ка ЕУ да ријеши заустављени статусни сукоб, повезујући приступање Србије с признавањем реалитета о губитку Косова, те је тако, уз подршку Велике Британије и САД-а, постигла историјски напредак. У априлском Споразуму из 2013. године Београд је фактички признао Косово. Тадашњи премијер Србије Ивица Дачић јавно је говорио о томе како су политика и друштво једно десетљеће себе лагали да је Косово још увијек дио Србије.

Тајни преговори као политички корак назад

Иако тада Европска унија није изричито одредила крајњу тачку дијалога, објема странама је било јасно да она представља потпуну нормализацију односа, укључујући и узајамно признавање. На то су упућивале и изјаве Меркелове и тадашњег министра вањских послова Њестерњеллеа у којима је истакнуто да је вријеме мијењања  граница на Балкану завршено.

Недавни тајни преговори стога представљају драстичан политички корак уназад. Мотивација укључених актера је различита: за предсједника Вучића је то покушај искориштавања тренутних политичких слабости ЕУ, како би успио извући више него што је то било могуће у раније договореним уским оквирима дијалога. Истовремено, он жели одвратити пажњу од актуелних унутарњеполитичких проблема - резултатом ауторитарно-аутократске консолидације моћи под западном толеранцијом.

Тачи је приватизовао преговоре, упркос отпору свих косовско-албанских странака, надајући се како ће избјећи предстојећу оптужницу од стране Специјалног суда ЕУ за ратне злочине почињене крајем рата на Косову.

Фредерика Могерини, чији недостатак преговарачких капацитета је дијалог довео у егзистенцијалну кризу, очајнички покушава свој неуспјех претворити у причу о успјеху, при чему властити недостатак принципа у дијалогу уздиже као принцип. Њихов заједнички именилац с Трумповом администрацијом, ове необичне осовине на релацији Брисел-Вашингтон, лежи у задатку западних либерално-демократских принципа у корист постизања договора у смислу “сваки договор је добар договор”.

Размјена територија би дестабилизовала Балкан

Потенцијалне посљедице споразума о размјени територија, накнадне западне легитимизације етно-територијалног принципа три деценије након почетка балканских ратова, биле би разорне: егзодус Срба који већином живе на југу Косова, који по Вучићевој рачуници свјесно падају под сто, био би неизбјежан, а након тога би услиједили оружани сукоби између већинског српског становништва и косовских Албанаца на сјеверном Косову.

Слиједила би етнонационалистичка дестабилизација цијеле регије, од Босне и Херцеговине до Македоније. Процес приступања земаља западног Балкана ЕУ био би завршен за дуже вријеме. Ослабљена популистима и националистима изнутра ЕУ би такође била егзистенцијално угрожена. Уз то, етно-територијална подјела коју су легитимисали западни актери имала би разарајући учинак на спор с Русијом око територијалне цјеловитости Украјине, с непредвидивим геополитичким посљедицама.

Меркелова треба преузети водећу улогу

За канцеларку Меркел, тренутни развој догађаја представља једну врсту вањско и европскополитичке завршне битке. Унутар ЕУ су се Меркелова, као и њен социјалдемократски министар спољних послова Хеико Маас, најјасније очитовали против те идеје. То стајалиште дијели велика већина држава чланица, укључујући и оне попут Шпањије и Словачке, које нису признале Косово. Оне се за сада скривају иза Њемачке, надајући се водећој улози канцеларке. Меркелова сада, чини се, оклијева да ову битку за своје политичко наслијеђе започне на крају своје ере.

Како би се спријечила споразум о размјени територија са његовим далекосежним посљедицама, канцеларка поново мора преузети  улогу европског вође у овом политичком дијалогу. Истовремено, Београду и Приштини ће јасно мора дати до знања да би, у случају потписивања споразума о размјени територија, због пријетње миру и демократији на западном Балкану, за Берлин могла значити поткопавање изгледа за чланство у ЕУ за обје земље и то на дужи временски рок. Алтернативно, Бундестаг би то могао учинити у одговарајућој међуфракцијској резолуцији.

Осим тога, Берлин би требао иза себе окупити остале државе чланице ЕУ око иницијативе за поништавање преговора, који би те двије земље вратио изворним оквирима дијалога. Остаје да се види хоће ли самит Западног Балкана у канцеларкином уреду, који су Меркел и француски предсједник Емануел Макрон заказали за 29. април, бити први корак у том смјеру.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.