“Воз смрти” нада за милионе миграната
Вашингтон - Зову га “звијер” или “воз смрти”. У питању је низ теретних возова на чијим се крововима мигранти из Централне Америке кроз Мексико шверцују до САД.
Вожња је исцрпљујућа и пуна ризика. Репортерка “Дојче велеа” је пошла том рутом.
Луиса Марина из Хондураса и њена кћерка Енџи (11) чекале су воз којем је на шпанском надјенуто име “Ла Бестиа” - “звијер”. Ходале су три дана како би дошле до Паленке на југу Мексика. Двије претходне ноћи су спавале на улици.
- Плашила сам се да кренем овим возом зато што сам чула много лоших прича о њему - каже Луиса Марина док сједи поред више десетина миграната који заједно са њом чекају.
“Ла Бестиа”, познат и као “воз смрти”, заправо није један воз. То је мрежа теретних возова који се крећу кроз Мексико, од јужне границе са Гватемалом па све до Сједињених Држава. Сваке године до пола милиона миграната из Централне Америке ризикује своје животе пролазећи кроз Мексико сједећи на крову ових возова.
Таква вожња је брз и јефтин начин да се пређе више од двије хиљаде километара кроз Мексико. Али ко користи “воз смрти” ризикује да буде нападнут, силован, па и убијен од стране локалних картела и банди које не оклијевају да опљачкају чак и то мало ствари и новца које мигранти носе са собом. Мигранти често падају са вагона - често зато остају без руке или ноге, често и гину.
- Овај воз није направљен да се људи пењу на њега, деси се да мигранти често падну и погину - каже Октавио, задужен за одржавање воза.
Мигранти се у возу боре против изнемоглости док сунце излази. Неки користе прилику да се по јутарњем свјетлу попну на кров и одријемају.
- Зовемо га “звијер” зато што је веома опасан. Можемо да паднемо, то је као јахање бика - објашњава Хорхе Круз сједећи на врху воза.
Иако је живио у америчкој држави Мериленд, момак из Хондураса у својим двадесетим депортован је из САД прије неколико мјесеци. Сада покушава да се врати. Воз неочекивано стаје, те група младића користи прилику како би убрала манго из околне шуме. Већина њих није понијела довољно залиха да издржи пут.
- На возу нема ништа друго за јело, а ми немамо новца да купимо храну. Морамо наставити да преживљавамо сакупљајући воће које нађемо успут - говори Анхел.
Након више од десет сати вожње, воз још није прешао ни 150 километара до сљедеће станице, града Чонталпе. Одатле има око 1.500 километара од најближег улаза у САД.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
