Раскол у православљу? “Реално, а позиција СПЦ специфична”

На ово је упозорио владика бачки Иринеј, који је реаговао на упозорење Светог синода Руске православне цркве да је цио православни свијет у опасности послије одлуке Светог синода Васељенске патријаршије о постављењу двојице егзараха за Кијев.

“Могућност раскола у православљу је веома реална, Цариградска патријаршија не одустаје од такве намере. Послали су два егзарха, два изаслика који нису постављени тамо већ послати, како кажу, да би помогли организацији и реалазацији те идеје. Ово јесте специфичан тренутак за православни свет, за начин фукционисања цркава. Ако се настави у овом правцу, та опасност је веома реална”, каже за Б92.нет доц. др Слободан Саџаков, етичар.

Слично мишљење има и историчар др Александар Раковић, који такав потез назива револуционарним.

“Уколико Васељенски паријарх донесе одлуку коју је најавио за аутокефалност Украјинске цркве, онда је опасност од раскола између Московске и Цариградске патријаршије велика. Ако се то догоди, то би био револуционаран потез, а за револуције се никада не зна како ће завршити. И то је проблем”, истиче Раковић, виши научни сарадник у Институту за новију историју Србије.

Ако би дошло до раскола између Москве и Цариграда, Саџаков истиче да би се Српска православна црква нашла у специфичном положају.

“Позиција СПЦ је специфична. Ранијих година покушавала је да заузме компромисну позицију јер се већ видело на сабору на Криту 2016. године, где је све било у складу са доминацијом Васељенске патријаршије. На тај сабор није дошла Руска православна црква, СПЦ се ту појавила, али је била резервисана према одређеним питањима које је оспоравала Руска православна црква”.

Владика Иринеј је изјавио да СПЦ није ни за Москву, а није ни против Цариграда, већ за поштовање вијековног канонског поретка. Питање је чијем би се “царству” СПЦ приклонила када би до раскола дошло.

“Уколико дође до раскола, СПЦ би се сигурно придржавала канонских тумачења. С тим у вези, њој би била ближа Москва, али не верујем да би СПЦ улазила у расправу са Цариградом. То би значило и да улази у расправу и са Светом Гором и свим северним епархијама у Грчкој. А оно што најмање треба српском народу је било каква врста раскола са Грцима. Спрска црква је по свом карактеру и медитеранска и словенска и налази се негде између. Мислим да није претенцозно ово што ћу рећи, али било би најбоље када би могла да у некој неповољној ситуацији заигра улогу медијатора. Неки од наших владика имају много позитивих кредита и у Моски и у Цариграду, па би њихова улога била значајна. Сам владика Иринеј Буловић је у интервјуу рекао да СПЦ не заузима ни став Москве ни став Цариграда. То је веома важно јер постоји много гласова у јавности који би готово пожелили да се деси неки раскол, а то би била најнеповољнија ситуација. Боље да до тога не дође”, објашњава Раковић.

Са друге стране, Саџаков сматра да се СПЦ све више приклања Москви због својих интереса.

“Долази време у којем постоји потреба да се и СПЦ определи коме је склонија. На неки начин се православни свет цепа под утицајем ситуације у Украјини и видимо да СПЦ се све више приклања Москви, управо због својих интереса. Позитивно решавање питање православне цркве у Кијевској патријаршији, у догледно време водило би неким проблемима у вези са признавањем аутокефалности Македонске и Црногорске цркве. На Криту је улога СПЦ била компромисна. Они су показали неко уверење да ће се евидентан сукоб превазићи, али догађаји одлазе у неком другом правцу.Та врста компромисне позиције неће моћи дуго да се одржава и сигуран сам да ће СПЦ приклонити сфери утицаја Московске патријаршије”.

Потенцијалним расколом на Истоку отворила би се многа питања, а давање самосталности Украјинској првославној цркви, дало би вјетар у леђа и осталим црквама које имају такве преференције.

“Овим се дефинитвно отвара једна Пандорина кутија и то је ситуација коју нисмо имали дуго година. Постоје цркве које православље сматра признатим и постоји читав низ цркава који имају своје организације, а немају аутокефалност. СПЦ има два случаја у нашем окружењу, случај Црногорске православне цркве и Македонске православне цркве, које се грчевито боре за аутокефалност. Ова врста преседана би и њима дала наду”, каже Саџаков.

Раковић каже да су случајеви Македонске и Црногорске цркве другачији и да између њих не треба правити симетрију. Раковић истиче да је потпуно нереално да македонска и црногорска црква добију аутокефалност.

“Када је реч о Македонској цркви, ту се уплиће и политика Грчке према Македонији и том питању. Ту Васељенски патријарх не би имао такву врсту слободе ако би се сам упустио у још једну непотребну авантуру поред ове у Украјини. Грчки партијарси, као и грчки архиепископи у Атини и на Кипру сигурно не би гледали благонаклоно на такву ситуацију у Македонији. Када је реч о Црној Гори, ту имамо изричиту чињеницу да је Мираш Дедеић рашчињен од Цариградског патријарха Вартоломеја. Он је био клинк Васељенске паријаршије, а не Српске православне цркве. Било би апсурдно очекивати да се укључи у црногорске прилике на начин на који је то учинио у Украјини. Мислим да таквих корака неће бити у СПЦ, али се оставља велики проблем да по аналаогији са украјинском ситуацијом релативизује канонски поредак и да се аутономија даје како се хоће и коме се год хоће”, закључује за Б92.нет историчар Александар Раковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.