Жар­ко Ла­у­ше­вић, глу­мац, за “Глас Срп­ске”: Што се при­је по­гле­да­мо у огле­да­ло, ма­ње ће бо­ље­ти на кра­ју

Ми­лан­ка Ми­трић, фото: В. Радојичић
Жар­ко Ла­у­ше­вић, глу­мац, за “Глас Срп­ске”: Што се при­је по­гле­да­мо у огле­да­ло, ма­ње ће бо­ље­ти на кра­ју

Сва­ки чо­век мо­ра да зна ко­ји је пут за ње­га, же­ну, брак и де­цу. Де­лу­је уто­пи­стич­ки, али мо­раш да кре­неш од се­бе, од по­пра­вља­ња и осве­шће­ња се­бе. Што се пре по­гле­да­мо у огле­да­ло, ма­ње ће бо­ле­ти на кра­ју. Кра­ја ни­си све­стан, а по кра­ју ће те пре­по­зна­ти. Бе­жиш од ње­га, а још ни­ко ни­је пре­мо­стио крај.

Ка­зао је ово у раз­го­во­ру за “Глас Срп­ске” глу­мац Жар­ко Ла­у­ше­вић, ко­ји је не­дав­но глу­мио Аћи­ма Ка­ти­ћа у се­ри­ји “Ко­ре­ни”, а игра Или­ју у се­ри­ји “Др­жав­ни слу­жбе­ник”. Про­шле го­ди­не је об­ја­вио књи­гу “Све про­ђе, па и до­жи­вот­на”.

ГЛАС: Оста­ви­ли сте за­па­жен траг уло­гом Аћи­ма Ка­ти­ћа у се­ри­ји “Ко­ре­ни”. Ка­кво је Ва­ше ис­ку­ство што се пре­ба­ци­ва­ња у Ка­ти­ћев лик ти­че и из­но­ше­ња та­квих емо­ци­ја пред пу­бли­ку? Да ли екра­ни­зо­ва­њем ова­квих дје­ла вра­ћа­мо и ин­те­ре­се за чи­та­ње тих дје­ла?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Би­ло нам је ва­жно да чи­та­њем “ста­рих” књи­га про­на­ђе­мо па­ра­ле­ле са са­вре­ме­ним тре­нут­ком. То и је­сте од­ли­ка сјај­не ли­те­ра­ту­ре, да мо­же све­вре­ме­но да функ­ци­о­ни­ше. То је би­ла и Шу­шљи­ко­ва иде­ја екра­ни­за­ци­је “Ко­ре­на”. По­тре­ба да ви­ди­мо где смо исто­риј­ски би­ли та­да, а где смо сад и је­смо ли се по­ме­ри­ли за век и по?  Исто­ри­ја је и са­да­шњи тре­ну­так, то ни­ка­ко да раз­у­ме­мо. Као да се стал­но ди­чи­мо про­шло­шћу и узда­мо у бу­дућ­ност, се­ћа­мо се и на­да­мо сла­ви, а где смо ми да­нас? Што се ме­не и “Ко­ре­на” ти­че, ми­слим да су са­мо про­ме­ње­ни мо­да и сце­но­гра­фи­ја, оста­ло је исто. И ми ће­мо јед­ном би­ти исто­ри­ја. Хо­ће ли нас се сти­де­ти или по до­бру по­ми­ња­ти? Мр­тви су мир­ни, не­до­дир­љи­ви, а не­ро­ђе­ни не­пред­ви­ди­ви, где смо то ми, по­том­ци зна­них, оче­ви не­зна­них? 

ГЛАС: Шта је не­га­тив­но у све­му то­ме?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Шта је не­га­тив­но? На­жа­лост, исто­ри­ја ни­је учи­те­љи­ца жи­во­та. Ла­ти­ни су нас по­гре­шно са­ве­то­ва­ли. То је не­га­тив­но. Ми смо при­ми­тив­на би­ћа ко­ја у сва­кој ге­не­ра­ци­ји мо­ра­ју на­но­во да от­кри­ју и ва­тру и то­плу во­ду, а и ону ру­пу на сак­си­ји.

ГЛАС: Ко­ли­ко је зна­чај­но при­ка­за­ти та­ко ин­три­гант­ну те­ма­ти­ку (као у се­ри­ји “Др­жав­ни слу­жбе­ник”) и мо­же ли те­мат­ски оквир кри­ми ак­ци­је зна­чај­но да ути­че на сви­јест гле­да­ла­ца и ра­сви­је­тли ве­ли­ке и ва­жне те­ме?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Не­ће се­ри­ја “Др­жав­ни слу­жбе­ник” ра­све­тли­ти на­ше ди­ле­ме, али ће мо­жда про­бу­ди­ти свест да је­смо део све­та, да не мо­же­мо ми­мо њих и да ће­мо не­ми­нов­но де­ли­ти њи­хо­ву суд­би­ну с оно­ли­ко ма­ло же­то­на ко­ли­ко има­мо за тим ту­ђим ве­ли­ким коц­кар­ским сто­лом. Тре­ба да сма­њи­мо ве­ков­ни до­жи­вљај ми­то­ма­ни­је и же­љу да увек ми, Ср­би, “кро­ји­мо” суд­би­ну све­та. Кад смо код кро­је­ња, ту је је­ди­но тач­но да се свет увек “кро­јио” пре­ко Ср­ба, а ми ни­ка­ко то да схва­ти­мо. Тре­ба да пре­ста­не­мо да се по­но­си­мо гу­би­ци­ма, да про­на­ђе­мо су­штин­ски за­јед­нич­ки срп­ски ин­те­рес, а ја ми­слим да је то - пре­жи­вља­ва­ње. Мно­го нас ма­ло, а ла­ко по­де­ли­ти. Тре­ба из­у­ча­ва­ти суд­би­ну Је­вре­ја. Јед­на­ко их је ма­ло као Ср­ба, а ни­кад ни­су ус­пе­ли да их за­ва­де.

ГЛАС: На­ша сло­бо­да ни­кад не мо­же би­ти оства­ре­на у не­ком искон­ском и ап­со­лут­ном об­ли­ку. Ми­сли­те ли да љу­ди пре­ви­ше те­же то­ме и та­ко про­пу­шта­ју мно­ге бит­не тре­нут­ке крат­ког и про­ла­зног ово­зе­маљ­ског бив­ство­ва­ња?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Ја­ко је те­шко од­го­во­ри­ти на ово пи­та­ње. Ме­ни по­го­то­во. Ни­сам си­гу­ран да сам пра­ва лич­ност ко­ја би мо­гла рас­пра­вља­ти или од­го­ва­ра­ти на те­му - сло­бо­да. То је вр­ло лич­но пи­та­ње. На­жа­лост, ни­сам ус­пео да одво­јим лич­но од оп­штег на ову те­му, та­ко да ни­сам у ста­њу да од­го­во­рим на ово пи­та­ње.

До­бро. Сра­мо­та је окре­та­ти гла­ву. Мо­ја је сло­бо­да ја­ко ин­тим­на сфе­ра. Ми­слим да је то ва­жно код ве­ћи­не јав­них лич­но­сти. Сло­бо­да је, по мом ми­шље­њу, ше­та­ти, уди­са­ти ва­здух без прет­по­став­ке по­зна­то­сти, са сло­бо­дом лу­до­ва­ња са сво­јом де­цом. По­зна­тост бри­ше ту мо­гућ­ност, бри­ше и сло­бо­ду де­це, на­жа­лост. Ја, ге­не­рал­но, ни­сам, ни­ти ћу ика­да би­ти сло­бо­дан чо­век. Гле­дај­те пти­це, пи­тај­те де­цу. Сло­бо­да је про­стор ко­јим се пру­жа­те. Ка­вез у ко­јем жи­ви­те. Ка­вез је исто сло­бо­да. Да ће­те жи­ве­ти и пре­жи­ве­ти, да ће вас хра­ни­ти, да вас не­ће мно­го му­чи­ти и бр­зо уби­ти. Сло­бо­да је и пра­во да са­ми огра­ни­чи­те оквир сво­је не­сло­бо­де.

ГЛАС: Ка­ко гле­да­те на сло­бо­ду умјет­нич­ког из­ра­жа­ва­ња и кри­тич­ког ми­шље­ња ов­дје, на про­сто­ру Бал­ка­на? Је­смо ли у ле­тар­ги­ји у сва­ком сми­слу?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: У Аме­ри­ци мо­же­те из­ја­ви­ти шта год хо­ће­те о пред­сед­ни­ку, о си­сте­му у ком жи­ви­те. Ни­ма­ло вам се не­ће про­ме­ни­ти жи­вот. Не­ће ни си­стем, не­ће ни пред­сед­ник. Ево, и ја ово сад мо­гу да ка­жем, као аме­рич­ки др­жа­вља­нин, не до­па­да ми се здрав­стве­ни, из­бор­ни си­стем, не до­па­да ми се мно­го ства­ри. Во­лим Сан­дер­са, али ни­ко ме не­ће због то­га ста­ви­ти на не­ку цр­ну ли­сту. У Ср­би­ји? Те­шко пи­та­ње и још те­жи од­го­вор. Мо­ја би­о­гра­фи­ја има до­ста оп­те­ре­ће­ња, та­ко да је ме­не бо­ље ап­стра­хо­ва­ти из би­ло ко­јег јав­ног по­ли­тич­ког ста­ва. Је­сам ле­тар­ги­чан јер не жи­вим у Ср­би­ји.

ГЛАС: За­што не­ма умјет­нич­ке сло­бо­де, за­што се ви­то­пе­ри и за­што се љу­ди ви­ше не бо­ре да је до­би­ју?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Не ми­слим да је не­ма, али ми­слим да не­ки  про­јек­ти има­ју бо­љу по­ли­тич­ку про­ла­зност. Ре­ћи ћу вам сво­ју при­чу. Ра­дио сам филм “Во­ља си­но­вље­ва” прет­про­шле го­ди­не, бес­крај­но ин­вен­ти­ван фу­ту­ру­стич­ки филм, с озбиљ­ним асо­ци­ја­ци­ја­ма на бу­дућ­ност све­та, на овај про­стор. Не­ста­ло нам је нов­ца. На ко­ја год сам вра­та по­ку­цао до­био сам кон­кре­тан од­го­вор - Ееее, ту игра и Сер­геј Три­фу­но­вић. Да. Игра. Од­у­стао сам. Не умем да се об­ја­шња­вам. Не во­лим ка­ко Сер­геј псу­је. Во­лим ка­ко глу­ми и раз­ми­шља. Не умем да одва­јам. Не умем ни да про­це­ним, одав­де. Бо­ље зна­ју по­ли­ти­ча­ри, ин­ве­сти­то­ри.

ГЛАС: На по­ја­ву шунд ли­те­ра­ту­ре и кич са­др­жа­ја се гле­да као на не­што што ну­жно до­ми­ни­ра над ква­ли­тет­ним са­др­жа­ји­ма. Гле­да се на то са стра­хом, као да не­чи­ји уку­си мо­гу да уни­ште ква­ли­тет дру­гих уку­са. Ка­ко то про­ми­је­ни­ти?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Мо­ра­мо да кре­не­мо од ку­ће. Чух не­ку жа­ло­пој­ку јед­не мај­ке код Оље Бећ­ко­вић да тре­ба уве­сти за­кон да де­ци бу­де  за­бра­њен из­ла­зак из ку­ће по­сле 11 уве­че. Оља је бру­тал­но тач­но од­го­во­ри­ла - “Тај за­кон, го­спо­ђо, мо­ра­те ви да уве­де­те код ку­ће”. А опет, мо­же­мо ми да огра­ђу­је­мо, са­ве­ту­је­мо ко­ли­ко хо­ће­мо, де­ца ће - иза­бра­ти. На­ше је да по­ну­ди­мо, и ни­шта ви­ше. Они је­су на­ша бу­дућ­ност, али иза­бра­ће сво­ју. То је њи­хо­ва од­го­вор­ност. Отац Не­над Илић је до­бар па­ра­ме­тар, до­бар отац. Мо­ја од­го­вор­ност је би­ла да би­рам из­ме­ђу Ја­дран­ке Сто­ја­ко­вић или Бо­ре Чор­бе. То је би­ла мо­ја при­ват­на ствар и од­го­вор­ност. Та­ко ће оста­ти. Ни­је ми до­бро ве­че без Ја­дран­ке и Ми­ла­ди­на Шо­би­ћа.

ГЛАС: Мо­ра­мо да бу­де­мо ви­ше са­мо­кри­тич­ни и да те­жи­мо ства­ра­њу не­че­га што је бо­ље?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Мо­ра­мо да се фо­ку­си­ра­мо. Сви. Др­жа­ва мо­ра да има про­грам ко­ји ће раз­у­ме­ти сва­ки чо­век, при­пад­ник те др­жа­ве. Сва­ко пред­у­зе­ће мо­ра да има кон­цепт успе­шно­сти сво­је фир­ме. Сва­ка по­ро­ди­ца тре­ба да на­пра­ви сво­ју ви­зи­ју успе­ха.

ГЛАС: Ко­ли­ко је ва­жан уплив соп­стве­ног “ја” у нај­и­скре­ни­јем об­ли­ку при­ли­ком ства­ра­ња, при­ли­ком глу­ме и по­сто­ји ли пра­ва умјет­ност без пот­пу­не пре­да­но­сти лич­но­сти ко­ја је ства­ра?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Глу­мац се пре­тва­ра у дру­го би­ће кад глу­ми. Та­ко смо уче­ни. Ту не­ма пре­ва­ре. Сем ако не от­кри­је­те рас­ко­рак из­ме­ђу су­штин­ских мо­рал­них прин­ци­па, због ко­јих, из­ме­ђу оста­лог, још ни­кад ни­сам при­хва­тио ни­шта да глу­мим у Аме­ри­ци. Ина­че, глу­ма је спо­соб­ност да бу­де­те дра­ги и дру­ги, и код тре­ћих иза­зо­ве­те емо­ци­је. Ви адво­ка­ти­ше­те, бра­ни­те, за­сту­па­те и кри­ви­цу или про­мо­ви­ше­те по­зи­тив­не од­ли­ке ва­шег ка­рак­те­ра. Пре­ва­ра? Умет­ност је­сте, што би ре­кла Мир­ја­на Но­ва­ко­вић -”нај­са­вр­ше­ни­ја лаж на све­ту у ко­јој има нај­ви­ше исти­не, за раз­ли­ку од исто­ри­је ко­ја се (са­мо) пре­тва­ра да је исти­на.”

ГЛАС: Да ли пи­са­ње мо­же да бу­де пра­во и да ври­је­ди ако ства­ра­лац не оста­ви ду­шу у то­ме, ако то ства­ра са дис­тан­це, са пре­тва­ра­њем?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Као пи­сац, са дру­ге стра­не, по­го­то­ву ако ин­си­сти­ра­те на ова­квом жан­ру ко­ји ја га­јим, је­сте дру­га­чи­је. Дру­га­чи­ја вр­ста од­го­вор­но­сти. Ту не­ма ла­жи, не­ма пре­ва­ре. То је жи­вот. Не бих ла­ко кал­ку­ли­сао ти­ме. Не умем. Док не про­ме­ним жа­нр, ма­кар.

ГЛАС: Ка­да би­сте про­го­во­ри­ли о но­стал­ги­ји као о сен­ти­мен­ту ко­ји ву­че мно­га ве­ли­чан­стве­на дје­ла, шта би би­ло пр­во че­га би­сте се до­та­кли?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: До­ти­че­те јед­но пи­та­ње ко­је не­ми­нов­но са но­стал­ги­је од­ла­зи у до­мен еми­гра­ци­је. То су фе­но­ме­ни ко­ји су по­ве­за­ни. Оно што се ме­ни от­кри­ло, а не ве­ру­јем да сам пр­ви еми­грант ко­ме се то по­ја­ви­ло, је­сте чи­ње­ни­ца и осе­ћај жр­тво­ва­ња, ма­да, ето сти­ца­јем окол­но­сти, вра­ћам се и не осе­ћам се (ви­ше) то­ли­ко еми­гри­ра­ним. Осе­ћај ко­ји је био до­ми­нан­тан по­след­њих два­де­се­так го­ди­на је са­зна­ње да ви, као из­гна­на осо­ба, све­сно жр­тву­је­те сво­је соп­ство с ци­љем про­ду­же­ња. Ви ни­сте ниг­де, ни та­мо ода­кле сте кре­ну­ли, ни­ти ће­те икад при­па­сти сре­ди­ни у ко­ју сте при­спе­ли. Сад се осе­ћам као осо­ба на пу­ту и че­сто, ако за­спим у ави­о­ну, ни­сам си­гу­ран да ли од­ла­зим или се вра­ћам. Те су­зе стју­ар­де­си об­ја­сниш као раз­ли­ку у вре­ме­ну. Џет-лег. 

ГЛАС: А то са со­бом, на­рав­но, ву­че ве­ли­ки те­рет и од­го­вор­ност?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Има­те од­го­вор­ност пре­ма де­ци ко­ја на­ста­вља­ју та­мо. Тре­ба их пре­хра­ни­ти и са­чу­ва­ти. Од но­ве сре­ди­не. И од за­бо­ра­ва на ста­ру. Ни­ма­ло лак за­да­так. И та­ко ла­га­но до­ђе­те да је је­ди­ни пут - чу­ва­ње је­зи­ка, што је је­ди­ни си­но­ним за отаџ­би­ну. Ја ни­сам на­у­чио ен­гле­ски, али сам де­ци са­чу­вао отаџ­би­ну. Ма­кар сам на то по­но­сан. То је мо­је нај­ве­ће де­ло.

ГЛАС: За крај, шта би би­ла Ва­ша по­ру­ка на­шим чи­та­о­ци­ма ши­ром Срп­ске? 

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Мај­ка ме је про­бу­ди­ла да не за­ка­сним на воз. Кре­тао сам у Бе­о­град, на сту­ди­је. Ма­ло пр­тља­га и још ма­ње са­ве­та. “По­кри­вај се, си­не, не­ће мај­ке та­мо би­ти. Мо­раш сам.”

“Др­жав­ни слу­жбе­ник”

ГЛАС: Да ли би­сте мо­гли да по­ди­је­ли­те ути­ске ра­да на се­ри­ји “Др­жав­ни слу­жбе­ник”?

ЛА­У­ШЕ­ВИЋ: Оно што по­ку­ша­вам да ра­дим у овом но­вом жи­во­ту је да но­вим очи­ма гле­дам на на­шу про­фе­си­ју. Са по­ве­ћа­ним ре­спек­том на сва­ки сег­мент ове про­фе­си­је и оног што ће на кра­ју за­вр­ши­ти ис­пред ка­ме­ра. Ра­дим то јер се се­ћам углав­ном ло­шег од­но­са пре­ма про­фе­си­ји, др­жа­ве, про­ду­це­на­та, по­је­ди­на­ца ко­ји су се по­на­ша­ли као бо­го­ви. Пре­но­сим ис­ку­ства из свог не­вре­ме­на. У јед­ном тре­ну на мом “слу­жбе­ном пу­ту” сам ус­пео да спро­ве­дем иде­ју да сви у со­би у ко­јој сам био кре­не­мо да пер­си­ра­мо је­дан дру­гог. Сви те не­ги­ра­ју, мал­тре­ти­ра­ју, др­жа­ва, по­ли­ци­ја, за­што би­смо то исто ра­ди­ли и јед­ни дру­ги­ма? Мо­ра­те ми ве­ро­ва­ти, би­ло је ле­ко­ви­то. Ту је не­где и ко­рен на­шег не­у­спе­ха, или успе­ха, ако хо­ће­те. Мо­ра­те по­ка­за­ти по­што­ва­ње пре­ма свом. Де­ци, тра­ди­ци­ји, шко­ли, ог­њи­шту. Пре­ма се­би.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана