Жарко Лаушевић, глумац, за “Глас Српске”: Што се прије погледамо у огледало, мање ће бољети на крају
Сваки човек мора да зна који је пут за њега, жену, брак и децу. Делује утопистички, али мораш да кренеш од себе, од поправљања и освешћења себе. Што се пре погледамо у огледало, мање ће болети на крају. Краја ниси свестан, а по крају ће те препознати. Бежиш од њега, а још нико није премостио крај.
Казао је ово у разговору за “Глас Српске” глумац Жарко Лаушевић, који је недавно глумио Аћима Катића у серији “Корени”, а игра Илију у серији “Државни службеник”. Прошле године је објавио књигу “Све прође, па и доживотна”.
ГЛАС: Оставили сте запажен траг улогом Аћима Катића у серији “Корени”. Какво је Ваше искуство што се пребацивања у Катићев лик тиче и изношења таквих емоција пред публику? Да ли екранизовањем оваквих дјела враћамо и интересе за читање тих дјела?
ЛАУШЕВИЋ: Било нам је важно да читањем “старих” књига пронађемо паралеле са савременим тренутком. То и јесте одлика сјајне литературе, да може свевремено да функционише. То је била и Шушљикова идеја екранизације “Корена”. Потреба да видимо где смо историјски били тада, а где смо сад и јесмо ли се померили за век и по? Историја је и садашњи тренутак, то никако да разумемо. Као да се стално дичимо прошлошћу и уздамо у будућност, сећамо се и надамо слави, а где смо ми данас? Што се мене и “Корена” тиче, мислим да су само промењени мода и сценографија, остало је исто. И ми ћемо једном бити историја. Хоће ли нас се стидети или по добру помињати? Мртви су мирни, недодирљиви, а нерођени непредвидиви, где смо то ми, потомци знаних, очеви незнаних?
ГЛАС: Шта је негативно у свему томе?
ЛАУШЕВИЋ: Шта је негативно? Нажалост, историја није учитељица живота. Латини су нас погрешно саветовали. То је негативно. Ми смо примитивна бића која у свакој генерацији морају наново да открију и ватру и топлу воду, а и ону рупу на саксији.
ГЛАС: Колико је значајно приказати тако интригантну тематику (као у серији “Државни службеник”) и може ли тематски оквир крими акције значајно да утиче на свијест гледалаца и расвијетли велике и важне теме?
ЛАУШЕВИЋ: Неће серија “Државни службеник” расветлити наше дилеме, али ће можда пробудити свест да јесмо део света, да не можемо мимо њих и да ћемо неминовно делити њихову судбину с онолико мало жетона колико имамо за тим туђим великим коцкарским столом. Треба да смањимо вековни доживљај митоманије и жељу да увек ми, Срби, “кројимо” судбину света. Кад смо код кројења, ту је једино тачно да се свет увек “кројио” преко Срба, а ми никако то да схватимо. Треба да престанемо да се поносимо губицима, да пронађемо суштински заједнички српски интерес, а ја мислим да је то - преживљавање. Много нас мало, а лако поделити. Треба изучавати судбину Јевреја. Једнако их је мало као Срба, а никад нису успели да их заваде.
ГЛАС: Наша слобода никад не може бити остварена у неком исконском и апсолутном облику. Мислите ли да људи превише теже томе и тако пропуштају многе битне тренутке кратког и пролазног овоземаљског бивствовања?
ЛАУШЕВИЋ: Јако је тешко одговорити на ово питање. Мени поготово. Нисам сигуран да сам права личност која би могла расправљати или одговарати на тему - слобода. То је врло лично питање. Нажалост, нисам успео да одвојим лично од општег на ову тему, тако да нисам у стању да одговорим на ово питање.
Добро. Срамота је окретати главу. Моја је слобода јако интимна сфера. Мислим да је то важно код већине јавних личности. Слобода је, по мом мишљењу, шетати, удисати ваздух без претпоставке познатости, са слободом лудовања са својом децом. Познатост брише ту могућност, брише и слободу деце, нажалост. Ја, генерално, нисам, нити ћу икада бити слободан човек. Гледајте птице, питајте децу. Слобода је простор којим се пружате. Кавез у којем живите. Кавез је исто слобода. Да ћете живети и преживети, да ће вас хранити, да вас неће много мучити и брзо убити. Слобода је и право да сами ограничите оквир своје неслободе.
ГЛАС: Како гледате на слободу умјетничког изражавања и критичког мишљења овдје, на простору Балкана? Јесмо ли у летаргији у сваком смислу?
ЛАУШЕВИЋ: У Америци можете изјавити шта год хоћете о председнику, о систему у ком живите. Нимало вам се неће променити живот. Неће ни систем, неће ни председник. Ево, и ја ово сад могу да кажем, као амерички држављанин, не допада ми се здравствени, изборни систем, не допада ми се много ствари. Волим Сандерса, али нико ме неће због тога ставити на неку црну листу. У Србији? Тешко питање и још тежи одговор. Моја биографија има доста оптерећења, тако да је мене боље апстраховати из било којег јавног политичког става. Јесам летаргичан јер не живим у Србији.
ГЛАС: Зашто нема умјетничке слободе, зашто се витопери и зашто се људи више не боре да је добију?
ЛАУШЕВИЋ: Не мислим да је нема, али мислим да неки пројекти имају бољу политичку пролазност. Рећи ћу вам своју причу. Радио сам филм “Воља синовљева” претпрошле године, бескрајно инвентиван футурустички филм, с озбиљним асоцијацијама на будућност света, на овај простор. Нестало нам је новца. На која год сам врата покуцао добио сам конкретан одговор - Ееее, ту игра и Сергеј Трифуновић. Да. Игра. Одустао сам. Не умем да се објашњавам. Не волим како Сергеј псује. Волим како глуми и размишља. Не умем да одвајам. Не умем ни да проценим, одавде. Боље знају политичари, инвеститори.
ГЛАС: На појаву шунд литературе и кич садржаја се гледа као на нешто што нужно доминира над квалитетним садржајима. Гледа се на то са страхом, као да нечији укуси могу да униште квалитет других укуса. Како то промијенити?
ЛАУШЕВИЋ: Морамо да кренемо од куће. Чух неку жалопојку једне мајке код Оље Бећковић да треба увести закон да деци буде забрањен излазак из куће после 11 увече. Оља је брутално тачно одговорила - “Тај закон, госпођо, морате ви да уведете код куће”. А опет, можемо ми да ограђујемо, саветујемо колико хоћемо, деца ће - изабрати. Наше је да понудимо, и ништа више. Они јесу наша будућност, али изабраће своју. То је њихова одговорност. Отац Ненад Илић је добар параметар, добар отац. Моја одговорност је била да бирам између Јадранке Стојаковић или Боре Чорбе. То је била моја приватна ствар и одговорност. Тако ће остати. Није ми добро вече без Јадранке и Миладина Шобића.
ГЛАС: Морамо да будемо више самокритични и да тежимо стварању нечега што је боље?
ЛАУШЕВИЋ: Морамо да се фокусирамо. Сви. Држава мора да има програм који ће разумети сваки човек, припадник те државе. Свако предузеће мора да има концепт успешности своје фирме. Свака породица треба да направи своју визију успеха.
ГЛАС: Колико је важан уплив сопственог “ја” у најискренијем облику приликом стварања, приликом глуме и постоји ли права умјетност без потпуне преданости личности која је ствара?
ЛАУШЕВИЋ: Глумац се претвара у друго биће кад глуми. Тако смо учени. Ту нема преваре. Сем ако не откријете раскорак између суштинских моралних принципа, због којих, између осталог, још никад нисам прихватио ништа да глумим у Америци. Иначе, глума је способност да будете драги и други, и код трећих изазовете емоције. Ви адвокатишете, браните, заступате и кривицу или промовишете позитивне одлике вашег карактера. Превара? Уметност јесте, што би рекла Мирјана Новаковић -”најсавршенија лаж на свету у којој има највише истине, за разлику од историје која се (само) претвара да је истина.”
ГЛАС: Да ли писање може да буде право и да вриједи ако стваралац не остави душу у томе, ако то ствара са дистанце, са претварањем?
ЛАУШЕВИЋ: Као писац, са друге стране, поготову ако инсистирате на оваквом жанру који ја гајим, јесте другачије. Другачија врста одговорности. Ту нема лажи, нема преваре. То је живот. Не бих лако калкулисао тиме. Не умем. Док не променим жанр, макар.
ГЛАС: Када бисте проговорили о носталгији као о сентименту који вуче многа величанствена дјела, шта би било прво чега бисте се дотакли?
ЛАУШЕВИЋ: Дотичете једно питање које неминовно са носталгије одлази у домен емиграције. То су феномени који су повезани. Оно што се мени открило, а не верујем да сам први емигрант коме се то појавило, јесте чињеница и осећај жртвовања, мада, ето стицајем околности, враћам се и не осећам се (више) толико емигрираним. Осећај који је био доминантан последњих двадесетак година је сазнање да ви, као изгнана особа, свесно жртвујете своје сопство с циљем продужења. Ви нисте нигде, ни тамо одакле сте кренули, нити ћете икад припасти средини у коју сте приспели. Сад се осећам као особа на путу и често, ако заспим у авиону, нисам сигуран да ли одлазим или се враћам. Те сузе стјуардеси објасниш као разлику у времену. Џет-лег.
ГЛАС: А то са собом, наравно, вуче велики терет и одговорност?
ЛАУШЕВИЋ: Имате одговорност према деци која настављају тамо. Треба их прехранити и сачувати. Од нове средине. И од заборава на стару. Нимало лак задатак. И тако лагано дођете да је једини пут - чување језика, што је једини синоним за отаџбину. Ја нисам научио енглески, али сам деци сачувао отаџбину. Макар сам на то поносан. То је моје највеће дело.
ГЛАС: За крај, шта би била Ваша порука нашим читаоцима широм Српске?
ЛАУШЕВИЋ: Мајка ме је пробудила да не закасним на воз. Кретао сам у Београд, на студије. Мало пртљага и још мање савета. “Покривај се, сине, неће мајке тамо бити. Мораш сам.”
“Државни службеник”
ГЛАС: Да ли бисте могли да подијелите утиске рада на серији “Државни службеник”?
ЛАУШЕВИЋ: Оно што покушавам да радим у овом новом животу је да новим очима гледам на нашу професију. Са повећаним респектом на сваки сегмент ове професије и оног што ће на крају завршити испред камера. Радим то јер се сећам углавном лошег односа према професији, државе, продуцената, појединаца који су се понашали као богови. Преносим искуства из свог невремена. У једном трену на мом “службеном путу” сам успео да спроведем идеју да сви у соби у којој сам био кренемо да персирамо један другог. Сви те негирају, малтретирају, држава, полиција, зашто бисмо то исто радили и једни другима? Морате ми веровати, било је лековито. Ту је негде и корен нашег неуспеха, или успеха, ако хоћете. Морате показати поштовање према свом. Деци, традицији, школи, огњишту. Према себи.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.