Сто педесет пета годишњица смрти Вука Стефановића Караџића: Правилно писати значи правилно мислити

Живот Вука Стефановића Караџића обиљежили су непрестана борба за реформу српског језика, сукоб са српском интелигенцијом, друговање са најугледнијим Европљанима тога доба и суочавање са породичном трагедијом.

Вук Караџић је засигурно био најзначајнија личност српске књижевности прве половине 19. вијека. Захваљујући његовим реформама, у српски језик је уведен фонетски правопис (утемељио  је правопис по принципу једно слово - један глас), а славеносербски, у оно вријеме језик образованих, био је потиснут. Вјероватно најпознатије Вуково правило је његово правило “пиши као што говориш, читај како је написано”.

Рођен је у Тршићу код Лознице 6. новембра 1787. године, у породици која се у првој половини 18. вијека доселила из старе Херцеговине, из племена Дробњаци, а пошто су дјеца у породици Караџић умирала, надјенуто му је име Вук - да му, по старом вјеровању, вјештице и духови не би наудили.

Након смрти његови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд 12. октобра 1897. године и налазе се поред његовог великог пријатеља Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.

Током Првог српског устанка био је писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.

Послије пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч почео је да сакупља народне пјесме и друге умотворине и да реформише српски правопис, па је објавио прву збирку народних пјесама “Мала простонародна славеносербска пјеснарица”, потом граматику - “Писменицу”, те “Српски рјечник”.

Вук је непрестано истицао да “правилно писати значи правилно мислити и да хаос у језику одговара хаосу у мислима”, а заговарао је враћање књижевности народном језику, односно враћање народу.

Нарочито динамични били су његови односи са књазом Милошем Обреновићем, а прошли су разне фазе. Једно вријеме му је чак било забрањено да штампа књиге у Србији, а са врхом српске цркве, посебно Карловачке митрополије, био је у веома лошим односима.

Временом, Вук је стекао углед међу интелектуалцима Европе, чак и код таквих умова какви су били њемачки књижевник Јохан Гете или њемачки историчар Леополд Ранке, а Универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором.

Вукове идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су објављене “Песме” Бранка Радичевића, писане “Вуковим језиком”, а Ђура Даничић је текстом “Рат за српски језик и правопис” доказивао оправданост Вукове реформе. Цијела епоха српског романтизма била је под његовим утицајем.

Раздобље од Вукове појаве до побједе његових идеја, од 1814. до 1847. године, донијело је напредак у свим областима културе - основане су нове школе, штампарије, те прва учена друштва, као што су Матица српска 1826. године и Друштво српске словесности 1841. године.

Сједињењем Магистрата и Суда београдског у прољеће 1831. године Вук Караџић је именован за предсједника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда, а био је и почасни грађанин Загреба.

Иза себе је оставио кћерку Мину Вукомановић-Караџић, велику љубав пјесника Бранка Радичевића. С Аном Маријом Краус имао је тринаесторо дјеце, од којих су нешто дуже поживјели само Мина и Димитрије, који нису оставили потомство.

Награда

Четири године након његове смрти, 1868. године, реформисани српски језик ушао је званично у школе. Њему у част у Тршићу, Лозници, Троноши и Београду се од 1933. одржава Вуков сабор, који је најстарија и најмасовнија културна манифестација у Србији, а у Председништву Србије су у уторак, њему у част, уручене Вукове награде 55. пут.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.