Слободан Перишић, глумац и редитељ за “Глас Српске”: Добра представа је жив организам који се развија
Oве године је обиљежено двадесет година играња представе “Тужни принц”, представа “Млијеко” је добила још једну награду, а глумац и редитељ Слободан Перишић је уплетен у све то. Повода за разговор је било и више него довољно.
ГЛАС: Какав значај за Вас имају награде?
ПЕРИШИЋ: Награда би требало да буде признање од неколико компетентних људи који су стручни и образовани, са одређеним искуством у бранши. У тим ријетким случајевима, она јесте нешто што би могло да допринесе угледу онога коме је додијељена. Код нас и у окружењу ако се фестивал сматра значајнијим, наступа политичка фарса. “Стручни” жири чине полтрони, его манијаци које зарад сопствене промоције и положаја извршавају инструкције надређених који никада у животу нису погледали позоришну представу. Они се по правилу докопају доктората и онда нам пуни самопоуздања, потурају своју доктрину .
ГЛАС: Која улога Вам је омиљена и постоји ли улога коју бисте вољели да играте, а још нисте имали прилику за то?
ПЕРИШИЋ: Тренутно не постоји, али сматрам успјехом сваку улогу послије које се не бих стидио. Такву улогу и прижељкујем и ништа више. Таква је тренутна ситуација.
ГЛАС: Ако се осврнете на глуму у серији, на сцени и на редитељски посао, шта Вам је најдраже? Шта доноси већу слободу?
ПЕРИШИЋ: Истинско стваралаштво је само по себи слобода. Сам процес настајања, било да је у питању представа или улога, је највредније у свему томе јер се човјеку нуди могућност да осјети стање у коме се рјешава сопствених окова, у великој мјери се поништи и препусти ономе из чега све, чини ми се, извире.
ГЛАС: Глумите у представи “Тужни принц” од самог почетка. Како је играти једну улогу толико година?
ПЕРИШИЋ: Ерупција креативности седам двадесетогодишњака у послијератном периоду, навикнутих већ на мрак из којег нисмо годинама излазили, допринијела је да се та представа “ослика” у невјероватно кратком року. Након тих неколико седмица проведених у тоталном мраку, кренули смо да освајамо многе европске сцене. Та представа је најавила долазак неке нове генерације која је, чини ми се, подигла ниво позоришном животу Бањалуке. Добра представа је жив организам који се развија. Док се неких представа заситите прије премијере у овом случају се то није десило, ево већ пола мог живота.
ГЛАС: Колико се цијени позориште данас?
ПЕРИШИЋ: Онолико колико се за њега тренутно издваја нула, нешто посто. Однос оних који одлучују о улагању у култури све говори о њима. Однос заједнице која их бира на те функције све говори о тој заједници. Тренутни културолошки ниво наше свијести јесте директни узрочник свега што нас окружује и свих околности у којима живимо. Наша духовна атрофија је посљедица тих нула, нешто посто. Похлепа, бахатост, корупција су болести једног друштва које на крају доводе до тога да се људски живот потпуно обезвриједи. Право питање данас за нас је колико је на цијени човјек и људски живот. Позориште је прије стотину година на трговима постављало нека од кључних питања. Данас је питање колико је на цијени људски живот.
Усмјеравање будућих нараштаја
Ми формирамо будуће нараштаје. Они морају да уче на нашим грешкама. Промјене су неизбјежне и свака нова генерација их са собом доноси. Ми смо само дужни да им практично покажемо да људске вриједности - поштење, племенитост и саосјећајност нису само садржај бајковитих прича у позоришту. Морамо их усмјерити да науче да размишљају, а не да буду слијепи сљедбеници неког лидера. Концепт лидера је најидиотскији облик понашања и ускраћује слободу мишљења. То се до сада безброј пута показало, а најповољније тло за тај концепт је затупјелост, духовно и културно сиромаштво.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
