Професор Мишко Шуваковић за Глас Српске: Живимо у свијету доминације идеологије популизма

Они су направили покрет који се поклопио са два велика светска процеса. Један процес је био процес постмодерне, а други је био процес позног социјализма или краја социјализма и социјалистичког глобалног поретка.

Рекао је ово у разговору за "Глас Српске, професор Мишко Шуваковић, један од аутора каталога изложбе словеначке групе "Irwin" "Was ist Kunst Bosnia and Herzegovina /Heroji 1941-1945", која је постављена у Музеју Савремене умјетности Републике Српске.

ГЛАС: У чему је значај рада групе "Irwin"?

ШУВАКОВИЋ: Били су посебна варијанта преиспитивања садашњости иза историје где историја постаје депо њиховог претраживања, присвајања, реконтекстуализације и деконтекстуализације. С друге стране њихова идеја дугује и панк култури, дугује преко "Лајбаха" и индустријском року и сплету појава које су биле реакција на актуелност друштва изобиља и друштва прогреса. То је била реакција и осећај о крају социјализма као друштвеног поретка у једном времену. Репрезентовали су кризне моменте позног социјализма.

ГЛАС: Да ли оквири ових слика крију некакву ширу метафору монументалности или су дио провокације?

ШУВАКОВИЋ: То су тешки оквири, не само физички тешки, него имају и своју визуелну тежину коју дугују стране немачкој традицији уоквиривања. Друга димензија је у вишедеценијској пракси групе "Irwin" гдје је постајала та врста оквира као ретро симбола. Оквири су ретро и указују да слика која је ту показана није актуелна, већ да је преузета из другог времена и да има једну врсту историјског преозначавања.

ГЛАС: Можете ли нам објаснити феномен "Државе у времену" која има чак и пасош?

ШУВАКОВИЋ: Они су тај појам конституисали по распаду Југославије. Желели су да понуде државу која нема територију. То је једна фикционална конструкција, али они су ту идеју развијали до данашњих дана, и сада, посљедњих година они организују конгресе грађана "Државе у времену". Њихови пасоши су уметничко дело, јер су резултат једне уметничке праксе, али истовремено су постали пасоши у Африци. Показивали су да тај проблем има механизам који треба разоткрити и понудити да би се људи њиме бавили, а то је изазивало да кризне ситуације изазову реакцију државе. 

ГЛАС: Дакле, субверзивност "Irwinа" није била циљана, него је произашла из дијагностификовања проблема?

ШУВАКОВИЋ: Покушали су да покажу да постоји извесни кризни, трауматични садржај који свако друштво потискује и убија да би идеолошки преживело. Та њихова игра са нацистичким симболима, стаљинистичким симболима је заправо указивала на то да је у социјалистичкој Југославији нацизам био нешто што је потиснуто, скривено, и да тај проблем није разрешен. Грубо речено, у сваком друштву "нормална" особа пристаје на лаж. Ја прихватам оно што ми друштво приписује, иако знам да то никакве везе нема са мном, али ја то површински прихватам да би ми живот био једноставнији. Шта се деси кад се појаве људи који то озбиљно прихватају - онда је друштво у проблему. У том смислу су они радили са тоталитарним режимима - шта би било кад би се те ствари озбиљно, на нивоу "Лајбаха", извели као музика, или овако као што ради "Irwin".

ГЛАС: Да ли је назив "Was ist Kunst?" дио провокације њемачком или нацистичком симбологијом?

ШУВАКОВИЋ: Термин "Was ist Kunst" је наслов једног перформанса који је радио београдски уметник Раша Теодосијевић у другој половини седамдесетих година. Он је радио перформансе у којима би поставио једну особу, најчешће своју супругу или девојку, које су биле у позиције особа које се ислеђују. Он би као полицајац, или иследник, викао на ту особу "Was ist Kunst?" до хистеричног гласа, када би сам глас пуцао. Зашто је користио баш то питање? Па зато што је у социјализму, управо, идеја немачког језика била идентификована са традицијом нацизма. То је припадало некаквој симулацији гестаповског пропитивања. "Irwin" је увек имао стратегију апропријације. Они су преузели од Теодосијевића термин "Was is Kunst?" и применили га на своје сликарство, које је истовремено било словеначко национално сликарство у време када се рађала идеја Словеније као самосталне државе. То је било романтичарско сликарство немачког нацизма, италијанског фашизма и совјетског социјалистичког реализма које они доводе у необично питање - а шта са тим? 

ГЛАС: Колико је могуће да данас да такви умјетнички покрети буду провокативни?

ШУВАКОВИЋ: Питање саме субверзије је данас јако тешко. Појам субверзије је у доба социјализма било лако измислити. Не само због негативних или позитивних страна социјализма, него зато што је у социјализму култура била много важна. Данас у савременом свету култура више није важна. Она је или индустрија или је маргина у односу на интересе политике, и пре свега економије. У том смислу провокација у том времену је била нешто што није било тешко извести, јер за провокацију вам увек треба два или више играча. То је једна димензија. Данас је та врста драстичне провокације је тешко изводљива, јер живимо у свету у коме је доминантна идеологија популизма. То значи да се све претвара у један скуп пролазних циркулишућих информација.

ГЛАС: Дакле, систем је немогуће испровоцирати?

ШУВАКОВИЋ: Сама држава се више не показује као неко ко показује претерани ауторитет. Већи ауторитет имају суперзвезде популарне музике. Такав систем је тешко испровоцирати, чак и у оном експлицитном смислу да се механизам власти окоми на уметника. Деси се, али ретко.

Поставка као замка

ГЛАС: Каква је ова изложба?

ШУВАКОВИЋ: Ова изложба је једна замка. Ставили су слике које су запуштене, заборављене, потиснуте које у себи садрже паролу братства и јединства, и нуде их у времену доминације националних идентитета. Али, они то постављају на неутралан начин, не као паролу, онда би то била лоша уметност, они нуде могућност. Та могућност нас уводи у дијалог и сумњу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.