Не мораш бити много добар да би био славан, мораш да будеш другачији

Братанац иконе поп арта, који живи у Словачкој, начуо је да је његов рођак у Америци успио и да је био сликар. То је сазнао из писама која је Ворхолова мајка слала у Микову, заселак у подножју Карпата, у коме су рођени и Ендијеви родитељи и гдје су живели прије него што су препловили океан да би пронашли бољи живот у САД.

"Колико знам, сликао је куће", рекао је 73-годишњи Јан Завацки.

Од Ворхолове смрти 1987. године, малено село у Словачкој, више или мање, је прихватило улогу светилишта за Ворхолове обожаватеље. Долазе и покушавају да схвате како је и да ли је Ворхолово породично поријекло могло да одигра улогу у његовом успону у глобалну звијезду умјетности која је трајала много више од "пет минута славе".

Оближњи град Медзилаборце претворио је велику зграду, у којој је у вријеме комунизма била главна пошта, у Музеј савремене уметности "Енди Ворхол". Главна градска улица је преименована у Улицу Ендија Ворхола, а у њој се налази и Енди хостел.

На улазу у Микову табла са Ворхоловим портретом поносно најављује сјело у коме је његова породична кућа.

Након таласа исељавања, ту је остало врло мало становништва - неколико фармера, неколико десетина пензионера и група ромских породица.

Али сви знају причу о томе да су ту рођени Андреј Ворхола и Јулија Завацки и да је њихов син у Њујорку постао велика сликарска звијезда када је своје презиме промјенио у Ворхол.

Ипак, међу стотинак становника, мало њих има добро мишљење о његовој умјетности.

"У Америци не мораш да будеш много добар да би постао славан, мораш само да будеш другачији."

Не мораш ни добро да пјеваш, сликаш, важно је да тако то нико прије тебе није радио. А Енди Ворхол је био јако добар у томе да буде другачији", приметила је Јулија Варцхолова.

Њој се веома свиђа Рембрант јер, како каже: "...у његовим радовима бар можете видјети да је у њих уложио пуно труда".

На крају имања госпође Варцхолове у Микови, које је прије неколико година напустила да би отишла у град, али се и даље враћа у село, стоји стари камени бунар, једина преостала грађевина из времена када је Ворхолов отац живио на том парчету земље.

"Ворхолови љубитељи из САД и из цијеле Европе долазе да би се овдје дивили томе", рекла је она.

О селу је снимљено на десетине документарних филмова, на свим свјетским језицима, да би појаснили шта је Ворхол мислио кад је рекао да "Долази ниоткуда".

Ипак, Ворхол је све донедавно живио овдје кроз лик 67-годишњег пензионисаног професора Франтишека Лаката, који би се прерушио у славног сликара на радост знатижељних туриста. То више није могуће јер се у међувремену угојио и не може да глуми мршавог умјетника.

Господин Лаката још може да имитира Ворхолов глас и упркос дебељушкастом стасу, још воли да стави на главу перику са Ворхоловом фризуром, јер сматра да је духовно близак са умјетником.

"Био је помало чудак", каже Лаката за Њујорк тајмс. Годинама је Ворхолова необичност била сматрана хендикепом у овим просторима прилично везаним уз традицију.

Мајкл Бицко, стручњак за умјетност који је основао музеј у Медзилаборци, уз помоћ Ворхолове породице у САД, присјећа се да је још седамдесетих година посјетио Микову и покушао да објасни становницима да је син Андреја и Јулије постао свјетски познат по сликама конзерви камбелс супе и портретима Мерлин Монро.

"Смијали су ми се у лице и побијеснили када сам им показао Ворхолову фотографију на којој има ону своју луду фризуру", присјећа се Бицко.

Словачка је тада била и даље део Чехословачке и држала се комунистичке владе, која није била заинтересована за слављење уметника, за кога је сматрала да је изопачен због дроге и чији је рад славио конзумеризам.

Надајући се да ће зарадити на Ворхоловој слави, село је деведесетих покушало да постави музеј са сликама које су позајмила Ворхоловаа браћа. То је пропало, јер су слике нестале из импровизованог изложбеног простора.

Музеј Медзилаборце отворен је 1991. године. У њему се налази највећа европска збирка Ворхолових умјетнина и артефаката, укључујући 10 копија Камбелових супа, разни портрети Мерлин Монро, јакна од змијске коже коју је носио умјетник и пар наочара.

У Микови, међутим, умјетникова сексуалност остаје осјетљива тема.

"Не вјерујем да је био хомосексуалац. То је само трач", рекао је његов рођак Завацки.

Самуел Мацко, 15-годишњак који живи у живахном ромском насељу на крају села, каже да му се посебно свиђају Ворхолове сјајне слике Мерлин Монро.

"Мислим да би Енди био прилично шокиран да је видио одакле потиче. За разлику од двојице старије браће, Енди никад није посјетио родно село својих родитеља. Најближе му је био кад је боравио у Бечу.

Оснивач музеја Ендија Ворхола сматра да, упркос томе, Ворхол никад није негирао своје коријене и да је говорио да је "ничији", јер земља у којој су рођени родитељи није више постојала.

Рођак Завацки сматра да умјетник никад није дошао у село јер је можда мислио да га Американци не би више цијенили кад би видели да је дошао из таквог мјеста.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.